Pravda

Reč elita potiče od latinske reči eligere – izabrati. Odnosi se na izabranu grupu unutar neke zajednice, cvet nečega, jezgro. Pojam elita upotrebljava da se njime označi vrh društva - grupa ljudi koja donosi značajne odluke, ili propušta da ih donese, što zadire u interese svih pripadnika tog društva. Zahvaljujući našoj specifičnoj istoriji, elita u poslednjim vekovima kod nas nije bila trajno fiksirana. Narodno viđenje nestabilnosti elite najbolje ilustruje izreka “pop rodi gajdaša, gajdaš popa”. Opasnost od bagatelisanja elite dok se u porodicama rađalo puno dece i nije bila tako velika. Naprimer, vojvoda Živojin Mišić bio je trinaesto dete svojih roditelja! Uvek se pojavljivalo dovoljno novih ljudi sposobnih da preuzmu i najsloženije zadatke u izgradnji i odbrani zemlje. Iako, što zbog praslovenske demokratičnosti koju su registrovali vizantijski pisci, što zbog uništenja aristokratije pod Turcima, odnos prema tome ko čini elitu naroda nije bio jasno određen - ipak je određeno podrazumevanje hijerahičnosti u narodu uvek postojalo. Urođena potreba za onima koji će preuzeti odgovornost i voditi narod u susretu sa jednopartijskim a zatim višepartijskim sistemom dovela je na vlast niz problematičnih ljudi koji sistematski upropaštavaju Srbiju u nezapamćeno dugom kontinuiranom periodu. I pojam elite i sama reč elita kod nas ne uživaju više nikakvo poštovanje. Potpuno razumljivo kad se pogleda činjenica da se u medijskom košmaru pod pojmom elite sabiraju stranački karijeristi i poslušnici, sumnjivi bogataši, estradne ličnosti - svi zajedno problematičnog i nedefinisanog morala i upitnih sposobnosti. Ni kad je stanje bilo nešto bolje, sa formiranjem i održanjem elite nije išlo glatko. Mnogi ozbiljni srpski umovi su to uočavali. Slobodan Jovanović analizirao je opasnu pojavu poluintelektualca-karijeriste ( o tome su mnogi u poslednje vreme pisali), a Jovan Cvijić 1921. godine, u pismu srpskoj naprednoj omladini upozoravjući piše o bolesti društva u kome klike proizvode lažne veličine i ubijaju energiju promene, snagu pokreta koji bi “mogao da povuče za sobom i onu ogromnu masu manje ili više mlitavih, koji čuju ili i znaju za VELIKI PLAN, ali ne vide sredstva, i nemaju stvaralačke energije..." "Ne samo za nas već i za opštu civilizaciju bi bila dobit kad bi se taj narod mogao kao celina kulturno razvijati. On bi po svojoj darovitosti uneo novih elemenata u opštu svetsku kulturu, a to je u krajnjem rezultatu cilj rada i pojedinaca i naroda. Ali radi toga on mora sebe čuvati od svih rđavih tuđinskih uticaja i naročito negovati ono što je u njemu specifično, samosvojno, oplemenjavajući ga najboljim rezultatima stranih kultura; samo tako može i naš narod iz sebe stvarati i davati elemente za opštu civilizaciju”. Naravno, oni koji žele da se predstave kao elita dobar deo ovoga na rečima prihvataju, ali jasno se vidi da oni nisu elita. To su obično oni koji se “najbolje snađu”, ljudi koji imaju određene sposobnosti, ali bez dileme stavljaju lične a ne zajedničke interese na prvo mesto. Ovakva pseudoelita upropastila je u Srbiji šta je mogla, razvukla zajedničku imovinu, osušila svaku ideju koje se dohvatila. Svoju “legalnost” današnja pseudoelita zasniva na sistemu zapadne, stranačke demokratije. O slabostima zapadne demokratije koja se brani Čerčilovom duhovitošću da je “demokratija najgori oblik vladavine ako se izuzmu svi ostali dosad isprobani” nećemo ovde trošiti previše reči. U svakom slučaju ona spada u “rđave tuđinske uticaje” o kojima je govorio Cvijić, a presađena na neadekvatno tlo kao što je tradicionalna pravoslavna Srbija zapadna demokratija samo porađa još gore plodove od onih na njenom izvoru. Očigledno nam je potreban sistem koji će odgovarati našim specifičnostima, a ne interesima kolonijalista koji nas gutaju. Da bismo došli do praga obnove neophodan je naravno “veliki plan” koji pominje Cvijić, a koji za sada nemamo. Taj plan treba da napravi nova elita koju takođe još ne prepoznajemo, a on će biti i kriterijum za dalje obnavljanje elite. Koka ili jaje? Kako da dođemo do elite koja će nas pomeriti sa mrtve tačke? Na počecima našeg najnovijeg jadnog višestranačkog života, demokrate raznih boja vajkali su se što se kod nas ljudi još uvek opredeljuju “ne za programe nego za ličnosti”. Kao da je ikad bilo drugačije i kao da će ikad ovde biti drugačije. Ne radi se o primitivnom stepenu demokratskog razvoja već o našoj trajnoj osobini. Pravoslavlje stavlja ličnost ispred bilo kakve ideje. Bog nije ideja nego ličnost, otkriven kao tri nerazdeljive i neslivene ličnosti. Bogočovek nije ideja nego ličnost, Isus Hristos. Svetitelji nisu ideje nego ličnosti. Naravno da pre mogu da verujem nekoj određenoj ličnosti nego, nekom programu, makar i najpametnijem. „Ko stoji iza toga“? Dok još nema “velikog plana” moramo da dođemo do kriterijuma prepoznavanja pravih ličnosti koje će sačinjavati “inicijalnu elitu” promene, a paralelno da tražimo način da se one udruže i postanu realna snaga. Samo po sebi to nije lako a režim će nas u tome svojski ometati. Ali “svako neka radi svoj posao”. Kroz stranački sistem nemoguće je obaviti taj zadatak. Svako ko danas sam za sebe izjavi da elita i nudi se da reši ogromne probleme u kojima se nalazimo, već je, blago rečeno, sumnjiv, ako se već nije i diskvalifikovao. Isto važi i za onoga koji će spremno prihvatiti da ga grupa oko njega reklamira kao grlo na stočnoj pijaci. Naša sadašnja elita ne oseća nikakvu obavezu prema zajednici iz koje je potekla. Zaboravljajući da njihovo bogatstvo i moć potiče od osnovnog ugovora da se nekom dopusti bogaćenje, a da zauzvrat on preuzima obavezu zaštite pravde i ostalih vrednosti, zaštitu slabijih, obezbeđivanje civilizacijskog minimuma za većinu, naša politička, finansijska i intelektualna elita odbacuje svoj narod i sama se užurbano stavlja pod zaštitu globalne vlasti. Što više uradi na uklapanju svoje zemlje u svetsku imperiju, makar i kao koliniju, tim više će zaštiti svoje brzo stečeno bogatstvo koje uvek može pasti pod udar nekih revizija društvenog dogovora u rovitoj, ali samostalnoj zemlji.

Pročitajte još:Stvara se novi put svile

Naša elita koristi korumpirani stranački sistem za svoje održavanje. Ona je i nastala uz pomoć iskorišćenih privilegija iz prethodnog sistema i obnavlja se putem uključivanja u vlast novih, najgladnijih i najambicioznijih, sposobnih za sve kompromise koji sistem održavaju. Zamajavanje promenama vlasti unutar takvog režima nisu ništa više od obične igre koju namučeni narod ponekad doživljava ozbiljno a povremeno učestvuje u njoj sa dosadom i nezainteresovanošću. Obnoviti elitu, zapravo pronaći pravu elitu danas je jedan od naših najprečih zadataka. Kako? Tradicionalni odnos zajednice prema eliti zasnovan je bio na osećanju jedinstva. Postojao je osećaj da je kod nekih ljudi konkretno prisutno nešto, što u većini postoji samo kao nejasan ideal i težnja. Prihvatanje elite i potčinjavanje određenoj hijerahiji bilo je u cilju pronalaženja “pravog sebe”. Rezultat je bio požrtvovanost, odanost, heroizam - s jedne strane - i prestiž, autoritet i tiha snaga s druge. Odnos koji ni najjači tiranin na silu ne može da uspostavi. Srbi koji prihvataju sadašnju srpsku nacionalnu elitu kao svoju, svesno redukuju i sopstvenu ličnost na želju za moći, novcem i slavom, ali koliko nas zapravo tako misli? Obnoviti elitu, zapravo pronaći pravu elitu danas je jedan od naših najprečih zadataka. Kako krenuti u rešavanje tog zadatka? Za početak bilo bi dobro pronaći poželjne osobine onih koji ćemo naterati da nas vode bez obzira da li oni to hoće ili ne. Pre personalnih odluka jednog zamišljenog opštenarodnog sabora bilo bi dobro pročistiti osnovne vrednosti koje bi trebalo da određuju elitu. Te vrednosti kod nekih su se ispoljile a kod nekih su prosto zakon po kome iskreno pokušavaju da se vladaju. Lakše ćemo pronaći one kojima treba natovariti jaram izvlačenja zaglavljenih srpskih kola ako znamo koje uslove treba da ispunjavaju. Ispostaviće se da su mnogi od njih nepoznati široj javnosti i zato ne treba požuriti sa konkretnim imenima. Znajući uslove drugačije ćemo početi da posmatramo ljude oko nas. Metod zamene pseudoelite nacionalnom elitom je poseban problem, čije rešenje moramo makar skicirati za trenutak kad se steknu okolnosti za delovanje. A pošto te okolnosti možda i nisu toliko daleko, treba prvo odgovoriti na sledeće pitanje: Koje su to osobine i vrednosti koje odlikuju elitu koja nam je potrebna? U odgovoru ne treba preterati sa nerealnim i idealnim zahtevima, ali ne treba ni ignorisati težinu situacije koja zaista zahteva - pravu elitu. Piše: Đakon Nenad Ilić Izvor: Zvanični FB profil đakona Nenada Ilića