Pravda

Ove, 2014. godine, čovečanstvo obeležava stotu godišnjicu od početka Prvog svetskog rata. Proučavajući razloge za njegov početak, ruski politikolozi se prisećaju proročkih upozorenja na opasnost od vojnog sukoba između država Antante i Trojnog saveza. Eminentni ruski delatnici Sergej Vite i Pjotr Durnovo su u rusko-francusko-nemačkom savezu videli garanta evropskog mira, istovremeno skretajući pažnju na napore „okeanske imperije“ da izazovu sukob između kontinentalnih država i usmere Nemačke prema istoku. To je u potpunosti odgovaralo proklamovanim stremljenjima DŽordža Kerzona i Velike Britanije da se ne dozvoli da na evropskom kontinentu prevlada bilo koja država. Politička konjunktura s početka XX veka nije dozvolila da se prebrode rusko-nemačke protivrečnosti i da se dođe do francusko-nemačkog pomirenja. Razbuktao se Veliki rat. Ideja o formiranja grupe država – čija je geometrije, u skladu sa interesima, bila promenjiva, razvijena je između dva rata i posle Drugog svetskog rata. Setimo se „Evrope od Atlantiki do Urala“ Šarla de Gola, važeće Evropske unije, zajedničke evropske OEBS. Pritom, ovde funkcionišu i formati ograničenog sastava: Pariz–Berlin–Varšava, „specijalni“ odnosi Vašington– London, regionalni sastavi – ZND, Višegradska grupa, balkanski sporazumi. U tom smislu, ideja širokog obuhvata Pariz–Berlin–Moskva–Beograd zaslužuje ozbiljno razmatranje. Šta nudi osovina četiri države I, zaista, svaka od ove četiri države ima svoje „jelo“ za zajednički sto. Francuska je zemlja generator inicijativa, koje oblikuju lice Evrope. Nemačka je lokomotiva evropske integracije. Obe zemlje su mesta visokih tehnologija, investicija, avangardnih naprednih formi privređivanja. Rusija je neiscrpni izvor resursa od značaja za čitav svet, praktično neograničena oblast ulaganja i stvaranja kapitala i drugih komponenti proizvodnog processa u interesu svih učesnika, zatim pokretač i motor evroazijskog formata u obimu od 170 miliona ljudi. Srbija je regionalna država, reprezentativna u pogledu mogućnosti i problema malih i srednjih zemalja Evrope. Bez obzira na različitost, među karikama ovog lanca postoji značajan zajednički potencijal za interakciju. Beograd je neminovna adresa kad se govori o Balkanu. čak i više od toga. Nedavno je srpski predstavnik predsedavao Generalnom skupštinom UN. Od početka sledeće godine Srbija će biti predsedavajući OEBS i moći će da se u potpunosti iskaže kao konstruktivan faktor zajedničkog evropskog suživota. Ona je sposobna da sprovodi nezavisni izbalansirani kurs u oblasti bezbednosti, bez pridruživanja vojno-političkim grupacijama. U ekonomskoj oblasti sve ove četiri države zainteresovane su za pouzdanu stabilnu saradnju u oblasti energetike. One su angažovane na realizaciji najvećeg transgraničnog projekta Južni tok. Srpska teritorija je veliki evropski tranzitni kanal. Modernizacija putne, železničke i rečne infrastrukture je perspektivna oblast saradnje. Humanitarna baza u Nišu već je pokazala da je neophodni međunarodni mehanizam za intervencije u vanrednim situacijama izazvanim prirodnim kataklizmama. Francuska, Nemačka i Srbija, u granicama mogućnosti svake od njih pojedinačno, aktivno deluju na ruskom tržištu. Proizvodne, projektne, građevinske, trgovinske i druge kompanije u relacijama sa ruskim partnerima osvajaju ekonomsko-privredni prostor Rusije. Možemo li postignuti nivo smatrati zadovoljavajućim? Ne možemo. Rezerve postoje na svakoj strani – ekonomske, finansijske, pravne, organizacione. Nažalost, u ove odnose se u poslednje vreme agresivno umešala politika. Na političkim forumima aktivno se govori o tome da smo možda svi mi svedoci obnavljanja hladnog rata. Neki smatraju da hladni rat nije ni prestajao. Hladni rat je istorijski uslovljeno međusobno suprotstavljanje grupa država različitih političkih, ekonomskih, ideoloških sistema, to su bili suprotsravljeni vojni blokovi. Krajem HH veka Rusija, kao i njeni bivši saveznici, ulazi u tabor demokratskih država i tržišne ekonomije.

Pročitajte još:Elita i pseudoelita

Priroda antipatija prema Rusiji Da li je nestala ideološka komponenta? Avaj, nije. Ali ovaj put nosilac boljševičkog pristupa nije moja zemlja. Uprkos realnom razvoju događaja u svetu, naš glavni partner i konkurent u postupku stvaranja međunarodnih bezbednih odnosa uporno deklariše i na sve moguće načine pokušava da materijalizuje koncepciju svoje ekskluzivnosti i doktrinu globalne dominacije. Prema mišljenju poznatog srpskog politikologa Srđe Trifkovića, današnji problemi Rusije nisu povezani sa njenom spoljnom politikom. On smatra da problemi proističu iz dva bazična oslonca: (1) anglo-američkog geostrateškog suprotstavljanja Rusiji kao srcu evroazijske kontinentalne grupacije; (2) kulturne antipatije doživljavanja Rusije kao suprotnosti Zapada. Ovo se nadopunjuje antagonizmom zapadnih političkih i medijskih elita u odnosu prema mojoj zemlji. Prvi koraci prema novoj verziji hladnog rata napravljeni su odmah po završetku prethodnog hladnog rata. Tada je – ignorišući mogućnosti za uspostavljanje novih evropskih odnosa bez demarkacionih linija i u uslovima jednake bezbednosti i koristi – prevagnula sablazan ostvarenja hegemonije. Započela je progresivna promocija ekspanzije NATO tradicionalno – na Istok. Sledeća faza je izlazak SAD iz Sporazuma o protivraketnoj odbrani (PRO), kada Vašington objavljuje nameru da svom sistemu PRO da globalne razmere. Američki planovi se povezuju sa zadacima NATO, sve do dovlačenja natovske infrastrukture i borbenih sredstava do granica Ruske Federacije. Moskva je, naravno, sve to shvatila, pokušavajući da se suprotstavi političkim sredstvima i izbegavajući otvorenu konfrontaciju. Osim toga, da bi neutralisala ova ofanzivna dejstva, Rusija je težila povećanju potencijala za međusobno delovanje protiv zajedničkih opasnosti i pretnji – za borbu protiv međunarodnog terorizma i piraterije. Mora se konstatovati da je ta sablazan uobražene nadmoći prevagnula. Potom je došlo i poslednje – sankcije. Zaoštravanje antiruske aktivnosti u 2014. godini povezuje se sa krizom u Ukrajini i optuživanjem Rusije za razbuktavanje tamošnjeg unutrašnjeg političkog konflikta. Razume se, ignorišu se činjenice o protivustavnom dolasku na vlast sadašnje kijevske garniture, o direktnom sadejstvu i pomoći zapadnih zemalja državnom udaru, o rasplamsavanja od građanskog rata od strane Kijeva i ratnim zločinima protiv stanovnika jugoistočne Ukrajine, o humanitarnoj katastrofi i stotinama hiljada izbeglica iz te zemlje. Neću ulaziti u detalje u vezi sa tom temom, koja ne dopušta površne preglede. Reći ću samo ovo: u ruskom javnom mnenju, naročito u stručnoj zajednici, postoji mišljenje da, čak i da nema Ukrajine, pronašao bi se neki drugi razlog za pojačavanje pritiska na Rusiju. Evropa je najveća žrtva Zajedno s tim, sa moje tačke gledišta se iza nabrojanih činjenica mogu naslutiti dugoročni ciljevi. Zaista, sankcije protiv Rusije, koje je nametnuo Vašington, čine očiglednu štetu državama EU. Osim toga, danas je teško proceniti ko je veća žrtva: da li je to onaj kome su sankcije uvedene ili pak, zbog kontramera Moskve, svi oni koji su mu sankcije uveli. Evropa je najveća žrtva sankcija, izjavio je nedavno poznati francuski politikolog Žak Atali u intervjuu za srpske novine Politiku. Lakše je odrediti ko je na dobitku. To su prekookeanske kompanije. Takvo nepouzdano partnerstvo u Evropi ne doprinosi ni jačanju jedinstva unutar same EU niti jačanju njenih zajedničkih spoljnih pozicija. Za vreme dok Rusija posvećuje sve više pažnje razvoju Sibira, Dalekog Istoka, dok energično jača veze sa Kinom, sve aktivnije deluje u azijsko-pacifičkom regionu – zemlje EU bi morale da pokažu mnogo više dalekovidosti. Sankcije nisu prvi slučaj torpedovanja obostrano korisne interakcije između EU i Rusije. Poznato je višegodišnje opiranje realizaciji projekta Južni tok. Zbog pritisaka svana, postavljaju se prepreke saradnji u oblasti visokih tehnologija. Setimo se samo ne tako davnog slučaja odustajanja od prodaje Rusiji automobilske kompanije Opel, i to posle dugog premišljanja. Sve ovo se posebno odnosi na sektor energetike, na opremu za dobijanje i proizvodnju energetskih sirovina. U istoj meri odnosi se i na gasnu politiku. Pod izgovorom o tobože previsokoj zavisnosti od isporuka ruskog energenta, Evropi se nude isporuke gasa dobijenog iz škriljaca, i to iz SAD. Razume se, svako sam sebi bira partnera. Ali da li će američki gas biti jeftiniji od ruskog? Da li će zavisnost od gasa iz SAD biti lakša, nego „zavisnost“ od gasa iz Rusije, koja se već pokazala kao pouzdani partner? Šta zaključujemo iz toga? U svim nabrojanim slučajevima prepoznaju se davnašnje geostrateške namere najvećih pomorskih država da spreče jačanje i širenje veza unutar kontinenta, i da, ako je moguće, povuku nove demarkacione linije. Kao što je na samom početku HH veka košmarni san Londona bilo zbližavanje Rusije i Nemačke, tako i sada svaka tvorevina koja ima realnu težinu – stvara se na evrozijskom prostoru, koji se ne prepušta tako lako kontroli SAD i Velike Britanije – izaziva njihovo, najblaže rečeno, podozrenje. Novi glasovi u Evropi Interesantna je situacija unutar EU posle majskih izbora, čiji se rezultati ocenjuju kao neočekivani i čak revolucionarni. Uspeh partija evroskeptika u Francuskoj, Velikoj Britaniji i drugim zamljama EU govori o tome da u Evropi postoji raspoloženje koje se ne uklapa u globalističke, birokratske, mediokritetske norme postojanja. LJudi ne žele da budu bezlični srednji statistički evropljani bez nacionalnih korena. Pritom, takvo raspoloženje je rasprostranjeno kako u zemljama osnivačima Evropske unije tako i u državama neofitima iz Istočne Evrope. Vredno pažnje je i to što su britanski evroskeptici, koji su opozicija vladajućoj partiji, jedinstveni s njom u suprotstavljanju kontinentalnim Evropljanima, što se naročito videlo prilikom pokušaja sprečavanja izbora na ključne funkcije u EU predstavnika proevropskog na štetu evroatlantskog lobija. U tom istom kontekstu privlače pažnju spoljnopolitički potezi francuskih evroskeptika, naročito parola Marin le Pen „za Evropu od Lisabona do Vladivostoka“. Uzimajući u obzir sve što je rečeno, predloženi format Pariz–Berlin–Moskva–Beograd izgleda da zaslužuje pažnju. Ne radi se ovde o pokušajima remećenja uređenih evropskih tvorevina. Mi govorimo o specifičnim pitanjima, koja se ne uklapaju u potpunosti u već važeće institucije. Ovde se mogu razmatrati pitanja koja imaju za cilj sprečavanje komplkacija, sa kojima se, na primer, susrela Ukrajina kada joj je postavljen faktički ultimatum – ili zajedništvo sa EU ili privilegovani odnosi sa Rusijom i drugim državama ZND. Srbija pokazuje želju da se priključi EU. Ali pritom Srbija želi da sačuva posebne odnose sa Rusijom. Ona je zainteresovana za produženje bilateralnog sporazuma o slobodnoj trgovini. Taj problem može biti predmet pregovora na prostoru koji se ponudi. Beograd istupa protiv ulaska u NATO, gde je većina članica EU, pokušavajući da sačuva svoj neutralni status. I to je prostor za zajedničko razmatranje. Kao zemlja koja poseduje regionalnu dimenziju, Srbija je partner za razmatranje pitanja u balkanskim razmerama. Želim da se nadam da će današnja konferencija biti ne samo diskusioni forum već i polazna tačka budućih koraka u cilju regulisanja dijaloga u imenovanom četvorostranom formatu. (Izlaganje bivšeg ambasadora Ruske Federacije u Srbiji, Aleksandra Konuzina, na međunarodnoj konferenciji „Nova Evropa: Pariz-Berlin-Moskva-Beograd“, održanoj 18. oktobra 2014. u Beogradu u organizaciji fonda Dostojanstvo) (za Standard.rs prevela Jasna Kostić) Izvor: Standard.rs