Pročitajte još:Dočekajmo Putina!Klaus: Atentat Gavrila Principa nije razlog Prvog svetskog rataJer, kada bivši ministar odbrane gospodin Dragan Šutanovac iz Demokratske stranke odgovarajući skupštinskom kolegi Aleksandru Martinoviću iz SNS-a poteže njegovu izjavu od 25. jula 2012, u kojoj se Martinović zaklinje na vernost Vojislavu Šešelju rekavši „da bi prelazak u SNS bio krajnje kukavički potez”, onda mene zaista interesuje kakve veze ima činjenica to što je neko u međuvremenu promenio mišljenje i stranku sa predlogom novog zakona o prometu oružja i vojne opreme. Ja sam očekivao da se u diskusiji postave pitanja: ko je od 2005 do 20012. godine favorizovao samo jedno državno preduzeće u tim poslovima nanevši time milionske štete državi Srbiji? Odnosno, kako je to jedna privatna kompanija u Srbiji dobila u vreme ministra Šutanovca dozvolu da o trošku te kompanije pozove oficire iz Jemena da obiđu vojne fabrike u Srbiji i pogledaju šta bi sve Jemen mogao da kupi od proizvoda naše vojne industrije. Kada su članovi brojne jemenske vojne delegacije obišli naše fabrike i poručili robu u vrednosti od oko 70 miliona dolara, onda ta privatna kompanija nije dobila izvoznu dozvolu, jer „se nisu stekli uslovi”. Istovremeno je državna kompanija preko svojih agenata tu istu robu nudila Jemenu. Ko je tada kontrolisao tu državnu kompaniju, ko je sprečavao korektnu utakmicu i ko je obezbeđivao monopol? Pa Demokratska stranka. Je li to taj „bolji poslovni ambijent” za kojeg se sada zalaže bivši ministar odbrane? Poslovni ambijent u kojem je u vreme Gadafija, kada Libija nije imala sankcije, propao posao oko izvoza 160.000 automata M-92 u vrednosti od 47.700.000 dolara, posao za izvoz 500 automatskih bacača granata vredan 5.300.000 dolara samo za „Zastavu oružje” i oko pet miliona dolara za fabriku „Sloboda” iz Čačka. Sve je propalo, jer Libijci nisu hteli da rade sa tadašnjim rukovodstvom državne kompanije, hteli su saradnju sa privatnom srpskom kompanijom, a tadašnji šefovi u Ministarstvu odbrane Srbije nisu hteli da toj privatnoj kompaniji daju izvoznu dozvolu. Ko je kriv što je Srbija tada izgubila milione dolara? Očito niko, jer su na vlasti bili „američki đaci”. Ili kada je jedna naša privatna kompanija 20. marta 2006. godine dobila tri izvozne dozvole za izvoz oružja u Jordan: brojevi dozvola 000067, 000066 i 000051, sve u vrednosti od nekoliko stotina hiljada dolara, a sve potpisano od strane gospođe Ane Blagojević iz Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, da bi samo mesec dana kasnije ista kompanija bila odbijena za izvoz oružja isto u Jordan, ali sada je vrednost posla bila pet miliona dolara. Možeš da dobiješ posao kada je manja cifra u pitanju, veći ide našima koje mi kontrolišemo. Je li to taj poslovni ambijent? Izvor: Politika
NEBOJŠA KRSTIĆ NAM SE VRATIO: Povodom knjige "U znaku neba i krsta"
Piše: Vladimir Dimitrijević