Pravda

Naslonjen na stub ograde čitam: "Ovde je poginulo 28 crvenoarmejaca u borbi za oslobođenje Beograda". Pitam se, koliko još ima znanih i ne znanih crvenoarmejaca koji krvlju natopiše srpsku zemlju donoseći joj slobodu? Gledam tablu i lagano se vraćam 70 godina unazad. Dečačić od 11 godina. Srećno sam preživeo nekoliko teških bombardovanja takozvane savezničke avijacije. Tog proleća, 1944. godine, počevši od Beograda pa do svih većih i manjih srpskih gradova, od tzv. "savezničke pomoći" izginulo je više desetine hiljada ljudi. Na huk anglomaričkih bombardera koje smo zvali "leteće tvrđave" ledila nam se srž u kostima. "Saveznička pomoć", a bili su nam isto što  1941. nemačke "Štuke". Svaki dan je bio dug kao godina i svakog dana pitanje: "Zar je to pomoć". Kasnije, posle oslobođenja, dobijali smo pomoć u hrani: žvakaće gume i mleko u prahu. Od te hrane ostajao nam je gorak ukus u ustima, kada se setimo na one silne žrtve njihovih bombardovanja. I tada i danas sam mislio: "Gospodo, takozvani saveznici, zar mislite da paketićem žvakaće gume i šakom mleka u prahu, operete svoju savest. Hvala vam, ali mi bombardovanja pamtimo, jako dobro pamtimo. Te 1944. godine, početkom oktobra, moja porodica i ja bili smo u selu Veliko Orašje, sresko mesto u blizini varošice Velika Plana. Jednoga dana, začula se mukla i daleka kanonada. Slušali smo je i činila nam se kao najlepša muzika. Znali smo, stiže nam sloboda- dolaze Rusi. I došli su, dva dana i noći "Carigradski put" je utanjao pod težinom ratne ruske tehnike. Oni su prolazili a mi, narod, bili smo srećni i zahvalni. Voleli smo te mlade ljude, voleli smo njihove tenkove, topove, kaćuše i "vintovke" koje su na ramenima pešadije ličile na najlepše cvetove. Prošla je sila, a mi smo mislili: "Nikada više Nemci". Mislili smo, ali nije bilo tako. Još se nij bila smirila euforija zbog dobijene slobode kada je jedna veća nemačka vojna grupacija nadirala od sela Krnjeva ka Velikom Orašju. U panici, bojeći se nemačke odmazde, počesmo da bežimo preko jaseničkog mosta prema Velikoj Plani. Tamo je bila jaka koncentracija snaga Crvene armije, sa zadatkom da brane most preko Velike Morave. Nas begunaca bilo je nekoliko stotina. Bežali smo plitkom jarugom paralelnom putu. Duž puta su bili postavljeni ruski tenkovi. Nemci izvukavši svoju artiljeriju počše da gađaju i pogađaju ruske tenkove. Upališe prvi, drugi, treći. Posade tenkova i prateći pešadinci ginuli su. Bilo ih je nekoliko desetina mrtvih i ranjenih. Ginuli su, ali nisu odgovarali na napad. Između Nemaca i njih bili smo mi begunci, mnogo dece i starijih. Nisu odgovarali, čekali su da do poslednjeg begunca izađemo sa "brisanog prostora". Tada su počeli: topovi, tenkovi, kaćuše... I obrisaše Nemce kao sunđerom sa table.

Pročitajte još:

Deset godina od ubistva dvojice gardista na Topčideru

Na paradi će biti 2.600 vojnika!

Bio sam dečak, ali u ratnim uslovima mnogo zreliji od svojih 11 godina. Malo mi je trebalo da se sva moja zahvalnost i ljubav pokrene prema ruskoj braći. Znao sam da su na onom putu oni ginuli da bih ja bio živ. Danas kada sam zašao u starost, u mojoj duši i srcu ništa se nije izmenilo. Sve svoje želje za sva dobra upućujem kako svom srpskom, tako i svom bratskom pravoslavnom ruskom narodu. Sutra kada budemo klicali "Zdravstvujte Vladimire Vladimiroviču!", klicaćemo vasceloj ruskoj braći. I to ne jednom, nego stotinama puta. I još jednom da uzviknem pun ljubavi i zahvalnosti: -"ZDRAVSTVUJTE VLADIMIRE VLADIMIROVIČU PUTINE"!