Pravda

Rat je državni posao. Vode ga armije i mase. U njemu nema mesta za pojedinca, za njegove razloge i sudbinu. S druge strane, ratovi se pamte i kao pojedinačne tragedije i herojstva. Sudbina, ratna i životna, osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića objedinila je sve paradokse i apsurde rata. Jedan, za velike državne razloge, nebitan mali život spojio je u svom trajanju bol i nesreću, hrabrost i rešenost da se stigne do časnog kraja. Leopold fon Berhtold, ministar spoljnih poslova Austrougarske, izdao je nalog da 28. jula 1914. telegram o objavi rata Srbiji bude poslat običnom poštom u Beograd. Kako su sve državne ustanove bile evakuisane, telegrafisti su ga prosledili u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda srpske vojske. Tako je počeo rat koji je odneo deset miliona života, izbrisao tri imperije, razorio Evropu, zauvek odredio život jednog dečaka koji se toga dana verovatno bezbrižno igrao čuvajući stoku na padinama planine Gučevo. Već u prvim danima rata, sredinom avgusta 1914. austrougarska vojska je počinila masovna ubistva među civilnim stanovništvom Podrinja. Momčilov otac Alimpije rekao mu je da otrči do susednog zaseoka i javi sestri Milosavki, koja je tamo bila udata, da se spremi za bežaniju. Dok se on vratio austrougarski vojnici su upali u dvorište Gavrića i pobili celu porodicu. U jednom danu dečaku Momčilu Gavriću su u dvorištu kuće, na padinama Gučeva, pobijeni i zaklani otac Alimpije, majka Jelena i sedmoro braće i sestara. Bežeći u dečjem strahu od tog prizora, naišao je na vojnike Šestog artiljerijskog puka srpske vojske kojim je komandovao potpukovnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića. Momčilo je Tucoviću ispričao šta se desilo. Stevan je postrojio vojnike i upitao: Ko se javlja da kao dobrovoljac sa ovim malim osveti njegovu familiju? Bez ijedne reči iskoraknuo je ceo puk. Stevan je odredio jednog starijeg vojnika, Zlatiborca Miloša Mišovića. Sačekali su noć, uzeli torbu bombi i njima zasuli pijane austrougarske vojnike u dvorištu Momčilove kuće... Tako je osmogodišnji Momčilo postao vojnik. Sa Šestim artiljerijskim pukom učestvovao je u Kolubarskoj bici i dobio čin kaplara. Prešao je Albaniju i preživeo tako što je dnevno jeo po jednu sušenu ribicu saragu iz venca koje je dobio kod Skadarskog jezera. U Grčkoj je sačuvana jedna lepa i tužna fotografija dečaka vojnika u novoj uniformi srpske vojske, to je portret Momčila Gavrića kako ponosno pozira ispred neke tarabe na Krfu. Mnogo godina posle on je ispričao potresno svedočanstvo, svoj prvi san kada su onako iscrpljeni stigli na Krf... "Sanjao sam da sam na našoj livadi pod Gučevom i da se igram sa anđelima. Odnekud se pojavila moja majka Jelena sa punom korpom rumenih jabuka i deli, meni i anđelima, te jabuke... Posle mi je bilo žao što sam se probudio..." Na Solunskom frontu Momčilo je brinuo o dvema mulama i snabdevao vojnike, te je dva puta ranjavan. Vojvoda Živojin Mišić ga je prilikom jedne inspekcije zatečen tragičnom sudbinom i nestvarnom hrabrošću deteta, unapredio u čin podnarednika. Imao je tada jedanaest godina. Posleratne godine je kao ratno siroče proveo u Engleskoj gde je, u Faberšemu kod Londona, završio osnovnu i grafičku školu. Vratio se u Srbiju, ali pošto u regrutnoj komisiji nisu verovali njegovoj priči, ponovo je služio vojsku – kao artiljerac. Na početku Drugog svetskog rata bio je mobilisan, a čak je pobegao iz nemačkog zarobljeništva. U okupiranom Beogradu hapsio ga je Gestapo, a po oslobođenju, dva puta, i vlasti nove, socijalističke države. Grafički radnik Momčilo Gavrić, tada otac dvojice sinova Branislava i Aleksandra, solunac, kaplar i podnarednik Drinske divizije, artiljerac Šestog artiljerijskog puka, postao je tako ćutljiv i tih čovek. O sebi je malo i retko govorio. Čak i sinovima.

Pročitajte još:(FOTO) Pogledajte oružje i silu koju ćemo videti na vojnoj paradi u Beogradu!Dve srpkinje očevi preveli na islam i poslali u džihad u Siriju!

Tek negde pred kraj šezdesetih oglasio se u dnevnom listu Politika major Svetislav Ćirić, komandir Momčilove baterije, i pitao: "Gde je kaplar Gavrić?" Kaplar Gavrić se javio komandiru Ćiriću, koji mu je sve vreme, skoro 50 godina, čuvao Albansku spomenicu, odlikovanja i podnaredničku platu pretvorenu u zlatnike. Životnu priču kaplara Momčila Gavrića nije lako prihvatiti. Suviše je drugačija, opominjuća, previše nestvarna. Ali, pamtiti je moramo. Da svoj deci ulaznice u svet odraslih ne budu tako skupe kao Momčilova. Momčilo Gavrić je umro u Beogradu 27. aprila 1993. godine i sahranjen je na Novom groblju. Prilikom ispraćaja generel Milorad Prelević rekao je rečenicu u koju potpuno staje njegov životni put: "Nema Srbina u 20. veku koji je tako skupo platio ulaznicu u svet odraslih kao Momčilo Gavrić." Izvor: RTS