Pravda

Ipak, veliki deo srpske inteligencije je, umesto tradicionalnog služenja narodu, već duže u funkciji dodvoravanja zapadnim sponzorima i lokalnim bogatašima-tajkunima. A umesto borbe za domaću pravdu, za nove socijalne ideale, inteligencija je u borbi za strane donacije i grantove u neprekidnom i grčevitom nastojanju da se bude prihvatljiv i popularan lik u očima zapadnih političara. Današnja srpska inteligencija raskinula je tradiciju nekadašnje inteligencije koja se borila za interese naroda, današnja naša pokoljenja „zapadnjaka” su za obrazac, na koji treba da se ugledamo, uzeli američki model kapitalizma i američki način života. A vrednosti kao što su socijalna pravda, ideja ravnopravnosti, duhovnost, narodnost, posebna uloga države, ideja socijaldemokratije, sve je to zaboravljeno. Zaista, danas u Srbiji teško da možete da nađete ijednog demokratskog lidera koji svojevremeno nije bio pozivan u SAD na razne forume i sastanke, držao tamo predavanja ili se pojavljivao u tamošnjim masmedijima. Samo po sebi to i nije greh. Problem je, međutim, u tome što je kod nas teško pronaći stranku ili neku drugu organizaciju liberalno-demokratske orijentacije koja nije dobijala američku finansijsku pomoć. Od te pomoći i danas živi dobar deo srpske inteligencije. Na ova i ovakva razmišljanja podstakla me je rasprava u Skupštini Srbije povodom predloga novog zakona o izvozu i uvozu naoružanja i vojne opreme. Uglavnom se ta rasprava svela na međustranačko prepucavanje, sa vađenjem iz naftalina pojedinih izjava pojedinih političara, što u konkretnom slučaju predloga novog zakona nema nikakve veze. Ali jeste u funkciji pokušaja diskreditacije svakoga ko nije sa vama saglasan. Ako je to sadašnji domet srpske inteligencije, onda nam nema spasa. Jer, kada bivši ministar odbrane gospodin Dragan Šutanovac iz Demokratske stranke odgovarajući skupštinskom kolegi Aleksandru Martinoviću iz SNS-a poteže njegovu izjavu od 25. jula 2012, u kojoj se Martinović zaklinje na vernost Vojislavu Šešelju rekavši „da bi prelazak u SNS bio krajnje kukavički potez”, onda mene zaista interesuje kakve veze ima činjenica to što je neko u međuvremenu promenio mišljenje i stranku sa predlogom novog zakona o prometu oružja i vojne opreme. Ja sam očekivao da se u diskusiji postave pitanja: ko je od 2005 do 20012. godine favorizovao samo jedno državno preduzeće u tim poslovima nanevši time milionske štete državi Srbiji? Odnosno, kako je to jedna privatna kompanija u Srbiji dobila u vreme ministra Šutanovca dozvolu da o trošku te kompanije pozove oficire iz Jemena da obiđu vojne fabrike u Srbiji i pogledaju šta bi sve Jemen mogao da kupi od proizvoda naše vojne industrije. Kada su članovi brojne jemenske vojne delegacije obišli naše fabrike i poručili robu u vrednosti od oko 70 miliona dolara, onda ta privatna kompanija nije dobila izvoznu dozvolu, jer „se nisu stekli uslovi”. Istovremeno je državna kompanija preko svojih agenata tu istu robu nudila Jemenu. Ko je tada kontrolisao tu državnu kompaniju, ko je sprečavao korektnu utakmicu i ko je obezbeđivao monopol? Pa Demokratska stranka.

Pročitajte još: (FOTO) Pogledajte oružje i silu koju ćemo videti na vojnoj paradi u Beogradu!

Je li to taj „bolji poslovni ambijent” za kojeg se sada zalaže bivši ministar odbrane? Poslovni ambijent u kojem je u vreme Gadafija, kada Libija nije imala sankcije, propao posao oko izvoza 160.000 automata M-92 u vrednosti od 47.700.000 dolara, posao za izvoz 500 automatskih bacača granata vredan 5.300.000 dolara samo za „Zastavu oružje” i oko pet miliona dolara za fabriku „Sloboda” iz Čačka. Sve je propalo, jer Libijci nisu hteli da rade sa tadašnjim rukovodstvom državne kompanije, hteli su saradnju sa privatnom srpskom kompanijom, a tadašnji šefovi u Ministarstvu odbrane Srbije nisu hteli da toj privatnoj kompaniji daju izvoznu dozvolu. Ko je kriv što je Srbija tada izgubila milione dolara? Očito niko, jer su na vlasti bili „američki đaci”. Ili kada je jedna naša privatna kompanija 20. marta 2006. godine dobila tri izvozne dozvole za izvoz oružja u Jordan: brojevi dozvola 000067, 000066 i 000051, sve u vrednosti od nekoliko stotina hiljada dolara, a sve potpisano od strane gospođe Ane Blagojević iz Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, da bi samo mesec dana kasnije ista kompanija bila odbijena za izvoz oružja isto u Jordan, ali sada je vrednost posla bila pet miliona dolara. Možeš da dobiješ posao kada je manja cifra u pitanju, veći ide našima koje mi kontrolišemo. Je li to taj poslovni ambijent? Izvor: Politika (Miroslav Lazanski)