Pravda

U jednoj verziji srpske istorije, 5. oktobar 2000. godine je bio trijumf narodne revolucije protiv okrutnog diktatora, demokratije nad despotizmom, izborne volje građana nad samovoljom vladajuće klase. Nažalost, autori te verzije istorije su isti oni medijski manipulatori koji stoje iza „prosrpskog” Borisa Tadića, „patriotske” vlade Vučić-Dačić, i ostalih perjanica „demokratije” i „ljudskik prava” - od Čede Jovanovića do Sonje Biserko - koji Srbiji već evo 14 godina naživo vade dušu. Bajka o 5. oktobru kao trijumfu demokratije ravna je iluziji kabineta Buša Mlađeg da oni svojim delima stvaraju realnost, a da drugima samo preostaje da o njoj pišu. Narod je tog oktobarskog dana izašao na ulice u ubeđenju da se bori za slobodu i pravdu, bolje sutra i poštovanje izborne volje. Ali, to nije bila revolucija, već prevrat. Umesto slobode, narod je dobio kvislinški kult, koji mu tovari lažni teret krivice za balkanske ratove ne samo devedesetih već dokle god seže istorija. Zamenio je dominaciju jedne korumpirane partije diktaturom još korumpiranije i daleko proždrljivije osamnaestoglave nemani - i njenih sponzora u Vašingtonu i Briselu. Čak i posle propasti DOS-a, sve potonje vlade je stvarala ili rušila upravo Atlantska Imperija, pri čemu želje naroda Srbije nisu imale ama baš nikakav uticaj. Živi li iko od običnih „žutih oktobaraca” danas bolje? Teško. Ali, zato svako ko je od prevrata naovamo bio blizak kvislinškom kultu sada ima „legitimni imetak”, dok su organizatori samog prevrata kasnije od jedne „zadovoljne mušterije” dobili čak i sopstveno ostrvo! Što se tiče „izborne volje građana”, nikada nećemo saznati ko je dobio famozne izbore za predsednika SR Jugoslavije. Listići su, gle slučajnosti, izgoreli u selektivnoj paljevini Skupštine. Uostalom, to je postalo bespredmetno već 2002, kada je Zoran Đinđić - za koga niko nikad nije glasao - uz posredovanje NATO bombardera Havijera Solane ukinuo Jugoslaviju. Je li možda nekome od učesnika Žutog Oktobra bilo neprijatno kada je video snimke iz Kijeva i Tbilisija, ili Libana, Kirgizije i Uzbekistana, na kojima su se videle pesnice „Otpora” (koji, usput budi rečeno, ubrzo utopio u vladajuću DS) a sve skupa podsećalo na reprizu Beograda? Znalo se za seminare u Mađarskoj i da je DOS u stvari stvorila američka vlada, kroz NED i druge fondacije. Ali eto, to je bio znak neizmernog američkog prijateljstva i podrške demokratiji u Srbiji, posle čijeg dolaska je sve trebalo da se promeni. A ne samo da se nije promenilo, nego je odnos SAD i EU prema Beogradu postao još gori nego za vreme „diktatora Miloševića”. Litanija poniženja i ucena predugačka je da bi se navodila ovde. Uostalom, sami ste ih proživeli - i još proživljavate - nema potrebe da ih prepričavam. Posle prevrata u Tunisu i Egiptu - tzv. „Arapskog proleća” - početkom 2011, pojavio se jedan zanimljiv dokumentarni film: Revolucija kao biznis. NJegovi autori su razgovarali otvoreno ne samo sa nevladnicima u Tunisu, Egiptu, Belorusiji i Ukrajini, već i sa Srđom Popovićem, nekadašnjim liderom „Otpora” koji se posle Žutog Oktobra profesionalno posvetio revolucionarnom radu. Popović se u filmu otvoreno hvalio ulogom „Otpora” u obuci i usmeravanju egipatskih i tunižanskih nevladnika („aktivista”). Kada se tome dodaju javnosti dostupni podaci o „ulaganjima” američkih državnih (ali tobože nevladinih) fondacija u Srbiju, i priče o „torbama dolara” koje su pred oktobarski prevrat prenosili agenti DOS-a (poput Velje Ilića), nameće se zaključak da je masa koja je 5. oktobra izvedena na ulice Beograda svesno ili nesvesno igrala po muzici napisanoj u Vašingtonu. Posle je taj „hit”, sa sve izvođačima, izvezen u inostranstvo - gde god je Imperija htela da bez mnogo krvi i sopstvenih žrtava izvede „promenu režima.” I dok je Mlađan Dinkić sprovodio u praksi naslov svoje knjige iz devedesetih („Ekonomija destrukcije”), zavodeći bedu po Srbiji, Popović i njegovi profesionalni revolucionari zarađivali su apanažu od Ujka Sema putujući po svetu i držeći predavanja lokalnim „aktivistima” - budućim kultistima Imperije. Koliko je njihovih kursista bilo istinski posvećeno pozitivnim promenama u sopstvenim društvima, a koliko se tu našlo samo u želji da i oni odu u „profesionalce”, nije toliko bitno. Rezultat se zna: nasilni prevrati, dovođenje na vlast režima u potpunosti odanih Imperiji, opšta pljačka državnih dobara, i stopostotna prevara naroda koji je poverovao slatkim rečima američkog propagandiste DŽina Šarpa u izvođenju nekadašnjih „Otporaša”. Pritom su još dobro prošli u poređenju sa zemljama gde je posle neuspešnih (Libija, Sirija) ili uspešnih (Ukrajina, februar 2014) prevrata izbio građanski rat...  

Pročitajte još:Nove pomorske rakete Rusije držaće u šahu sve od Rima do KabulaDeo srpske inteligencije se dodvorava zapadnim sponzorima i lokalnim tajkunima

Ne sumnjam da je veoma stvarno nezadovoljstvo motivisalo narod koji se oktobra 2000. godine okupio pred Skupštinom u Beogradu, ili 2011. na kairskom Trgu oslobođenja, ili evo sad u Hong Kongu. Ali svaki put, bez izuzetka, su želje naroda bile upregnute u kola koja je vozio neko drugi - bili to profesionalni revolucionari, Imperija, ili međunarodni špekulanti - ko za dobrobit tog naroda nije preterano mario. Nije slučajno uspeh prevrata u Beogradu postao šablon za „obojene revolucije” širom sveta, kojima je Atlantska Imperija rušila neposlušne vlade i države. Pre pet godina, britanski novinar DŽon Lohlend napisao je analizu dotadašnjih „obojenih revolucija” i citirao ispovest britanskog novinara-saradnika (obaveštajnih službi) Tima Maršala o stvarnim organizatorima i sponzorima Žutog Oktobra. Iz Maršalove knjige - koju je u Srbiji štampao B92! - vidi se da je oktobarski prevrat bio završnica projekta „promene režima” u Srbiji započetog oktobra 1998, a nastavljenog preko Račka, Rambujea i NATO agresije. S tim na umu, poslušajte onda upozorenje Slobodana Miloševića (audio) tri dana pre prevrata. Zvuči proročanski, zar ne? Ovim ne želim da amnestiram Miloševića za njegove počinjene greške - mada bi u interesu pravde i istine trebalo da prestanemo da ga krivimo za zlodela koja mu pripisuje neprijateljska propaganda - već samo da ukažem na poentu koja se u ovoj klimi medijski i politički indukovanog Stokholmskog sindroma teško opaža: da su Miloševićevi politički protivnici - a evo i nekadašnji saradnici! - koji vode Srbiju već 14 godina pokazali da nisu rodoljubi, demokrate i humanisti, već samo jedan bedni kvislinški kult, vođen niskim ličnim strastima i podaništvom prema Atlantskoj Imperiji. Sve dok Imperija i taj kult vladaju Srbijom, potpuno je nevažno kako se zove predsednik ili premijer, ili kojoj stranci pripada. Sve su to, videli smo, relativne kategorije; jedino kult smrti i podaništva je apsolutna konstanta. Sve dok prvo s tim kultom ne izađemo na kraj, svi pokušaji borbe za slobodu završiće se kao Žuti Oktobar: prevarom, porazom i očajanjem. Izvor: Fakti