Pravda

Pokušao je, tako, da se javnosti približi „priznanjem” za koje je odgovoran DS u smislu jednostranog guranja ideje „EU nema alternativu”. Ono što je naročito privuklo pažnju u njegovom medijskom iskazu „kastrovske” dužine je tvrdnja da treba prvo izgraditi srpsku Srbiju, a tek potom odlučiti u kom pravcu usmeriti državni brod. Sa ovom tvrdnjom bismo se složili jer desetak godina zastupamo takav stav, no, imamo problem sa onim ko ju je izrekao. Da li je to iskreno „preumljenje” evroentuzijaste u evroskeptika i onoga kome je na prvom mestu prioritet nacionalni interes? Iako deluje kao politički marketing s ciljem pozicioniranja ka umerenijem biračkom telu na centru kojim dominiraju naprednjaci, ne treba olako isključiti ni mogućnost iskrene promene mišljenja. No, da je ipak reč o haotičnom manevrisanju pokazuje to da se Pajtić istovremeno potvrđuje kao lider „vojvođanske priče” kroz mnoge istupe i deklaracije. Takva šizoidna pozicija je uslovljena i njegovom dvostrukom ulogom – predsednika stranke s nacionalnim ambicijama i pokrajinskog političara koji kontroliše Vojvodinu. Zajedno sa svojim nekadašnjim predsednikom Tadićem i koalicionim partnerom Čankom, sa kojima je poslednjih godina bio u izuzetno lošim odnosima, Pajtić je u skupštini Pokrajine usvojio deklaraciju o promeni Ustava Srbije ili donošenja novog. Na stranu to što pokrajinska skupština uopšte nije mesto za pokretanje ove inicijative, ovakva produkcija promotivnih deklaracija „vojvođanskog karaktera” deluje operetski. No, takve stvari nikako nisu naivne.Iako same deklaracije nemaju težinu, one su zvanične poruke ovog nivoa vlasti javnosti Pokrajine i Republike. Ovim se zahteva novi ustavni okvir koji bi legalizovao neustavni pokrajinski Statut i proširio ingerencije pokrajinske administracije prema formuli „više od autonomije manje od nezavisnosti”. Neki su, poput Treće Srbije, protestovali, jer deklaracija govori kako se pokrajina priključila Srbiji 1945, čime se negira istorijska činjenica o prisajedinjenju iz 1918, kao i o vekovna stremljenja srpskog naroda da se preko autonomije nacionalno emancipuje i približi Srbiji. Verovatno predlagači nisu ni čuli za Srpsko Vojvodstvo iz 1848, koje je vodilo bitke s mađarskim nacionalistima za nacionalno oslobođenje. Tako se ideja srpske autonomije u Vojvodini iz devetnaestog veka pretvorila u svoju suprotnost – titoističku pokrajinsku instituciju (sve počinje sa 1945) koja je služila slabljenju i ucenjivanju Srbije.

Pročitajte još:Srpska inteligencija je izdala svoj narod!

Nažalost, uopšte nema stručne ili objektivne političke rasprave kakva i kolika autonomija nam je potrebna. Umesto toga imamo, sa jedne strane, zahteve za „Republikom” koju promovišu minorne vojvođanske stranke kao probni balon iza koga stoje ozbiljniji igrači, a sa druge strane, od desnih snaga zahtev za ukidanje Pokrajine. Prvo je, naravno, izuzetno opasna igra koja u javni prostor kao legitimno uvodi ideju (kon)federalizacije Srbije, a drugo u ovom momentu deluje kao iracionalni inat koji samo jača „autonomaške argumente”, poput onog da „Vojvodina radi, a Beograd se gradi”. No, da se vratimo na glavnog junaka ove priče – Bojana Pajtića koji pokušava da „srpskom Srbijom” gradi svoj imidž i u Šumadiji, gde je i dalje viđen kao vojvođanski autonomaš, a da istovremeno deklaracijom nastoji da ostane i borac za „vojvođanske interese”. Isto tako izjavljuje da DS neće ući u vladu sa SNS-om i da nema problem da bude opozicija. Šta je onda problem – raspišu se izbori i prekine se politička blokada i agonija oko pitanja šta će biti s Pokrajinom. Ali ne, Pajtić želi da ostane na vlasti iako mu je podrška u Vojvodini tek nešto iznad cenzusa, čime je izgubio politički legitimitet da vodi Pokrajinu (legalitet je „još tu”). Dakle, on nastoji da bude i zastupnik „srpske Srbije” i „evropske Vojvodine”, da bude svima sve što je potrebno da bi se nekako održao u sedlu. Ne bismo uopšte komentarisali njegove istupe o krađama i bahaćenju ili zahtev za otpuštanje partijske vojske iz javnog sektora kad su to bili stubovi politike DS-a u proteklih desetak godina. Očigledno je da ima podršku na Zapadu,čiji predstavnici u njemu nastoje da stvore protivtežu previše jakom i popularnom Vučiću. No, da bi to postao morao bi neke stvari da prelomi i da prevaziđe političku šizoidnost. Politički analitičar