Evropa se još jednom potvrdila kao frustrirani i nemoćni igrač u svemu zavisan od SAD. Piše: Miroslav Lazanski
Ruski borbeni avioni u vazdušnom prostoru iznad Baltika, NATO avioni ih presreću, zapadna štampa od toga pravi spektakl. A uopšte nije jasno niti je dokazano jesu li ruski avioni ušli i povredili vazdušni prostor neke od članica NATO-a, ili su bili u međunarodnom vazdušnom prostoru na Baltiku. U čijem prostoru ima pravo da leti i srpska borbena avijacija, kada bi imala te kapacitete. Odnosno, kako to da spektakl nije kada danski i britanski borbeni avioni lete uz granicu sa Rusijom, a jeste spektakl i provokacija kada ruski borbeni avioni lete uz granice NATO država. Ili da pogledamo hronologiju, daleko pre događaja oko Krima i Ukrajine, vazdušne patrole NATO zemalja godinama su krstarile duž granica Rusije. Nekoliko puta tokom proteklih godina na ovom mestu sam se zapitao zašto NATO obnavlja aerodrome u baltičkim državama članicama saveza, da bi ti aerodromi mogli da prime i bombardere s atomskim oružjem. Zvanična objašnjenja iz Brisela tada su govorila da se to radi „zbog borbe sa teroristima u svetu”. Nije valjda zbog talibana u Avganistanu? Nezvanično, to je rađeno da bi se Rusiji jasno pokazalo da je SSSR izgubio hladni rat i da Rusija mora da se pomiri s gubitničkom ulogom i mestom u svetu kojim gospodare SAD. Ako je zvanični i važeći stav Vašingtona, a jeste, da je svaka tačka na kugli zemaljskoj tačka od vitalne važnosti za interese nacionalne bezbednosti SAD, onda se Zapad sada mora pomiriti da je došao kraj unipolarne arhitekture evropske i svetske bezbednosti. NATO borbeni avioni uz granice Rusije, i ruski borbeni avioni uz granice NATO država, čemu zaprepašćenje, čemu medijska uzbuna? Tražili ste, gledajte. Osim toga, šta to mogu evropske NATO borbene avijacije u konfrontaciji sa Rusima? Ništa. Od nemačkih stotinjak „tajfuna” operativno je tek desetak aviona, od transportnih 72 „transala” u stanju je da poleti tek 26 aviona. Bez Amerikanaca, NATO je u Evropi totalno inferioran u odnosu na Ruse. Ako je istina prva žrtva rata, u politici se ona ubraja u lakše povređene. Uz sve nedaće koje u Evropi izaziva situacija u Ukrajini, treba preživeti i provalu opštih mesta. Jer, dok se avioni i jednih i drugih iznad Baltika vraćaju neoštećeni, zapadni mediji o masovnim grobnicama na istoku Ukrajine, u kojima je navodno sahranjeno na stotine žena, ni reči... Promene koje je izazvalo medijsko ludilo ne treba više ni dokazivati, ako je i bilo Trojanskog rata izgleda da više nije sigurno da je bilo agresije NATO-a na Jugoslaviju. Virtuelno se nadmeće sa dokazivim. Vitezovi štampe pišu istoriju koja će najmanje nauditi političkim šefovima. Prave brojke i pravi podaci o uzrocima ratova i sukoba, šteti i mrtvima, cirkulišu pod plaštom, u zavisnosti od ideoloških tabora i manipulacija javnog mnjenja. Od sukoba do sukoba primetne su razlike, sukob teži da izbegne svoje ime. Razni „casus belli” pretrpeli su promene. Civili su u Beogradu i Bagdadu bili žrtve vazdušnih udara, a ne bombi i raketa, tako su tada i kasnije pisali zapadni mediji. Treći rajh se, pogledajte samo Hitlerove govore, borio „za ujedinjenu Evropu bez granica, sa jednom zajedničkom valutom, kao i za bezbednost njenih istočnih granica”. Za životni prostor na Istoku. Na te istočne granice upravo NATO sada šalje dodatne vojne snage. I upravo radi bezbednosti istočnih granica država članica NATO-a. Osporavani kolonizatori ulazili su u ratove radi odbrane Zapada, danas se ratovi vode u ime „majčice zemlje”, demokratije, humanitarizma i lidersko-mesijanske uloge u svetu sadašnjosti i budućnosti. Možda je, kako kaže Arnold Tojnbi: „Istorija ponovo u pokretu”. Američka je moć upravo na primeru ukrajinske krize prošla vrhunac, Evropa se još jednom potvrdila kao frustrirani i nemoćni igrač u svemu zavisan od SAD. Ta je Evropa blizu Bliskog istoka, od njega zavisi u pogledu nafte, a arapske manjine koje žive u Evropi pažljivo posmatraju šta se sve zbiva na tom i takvom Bliskom istoku. Pri tome je sadašnja politička vizija EU posledica njene slabosti, dok je politička vizija Amerikanaca oduvek proizlazila iz njihove moći. Ili nemoći. Evropa u svom spoljnopolitičkom nastupu naglasak stavlja na diplomatiju, pregovore , trgovačke veze i multilateralizam, Amerika je protagonista politike sile. Pod pritiskom SAD Evropa odustaje od politike kakvu je preporučio nemački filozof Imanuel Kant u svom slavnom „Projektu večnog mira”. Amerika želi status Rimske imperije, da o ratu i miru odlučuje potpuno samostalno i suvereno. Te činjenice mogu izazvati optužbe za „antiamerikanizam”, ali to je imperijalni prerogativ: poslednje pribežište onih koji izvrću intelekt i moral jeste zahtev zakletve na lojalnost...
Pročitajte još:Moguć je ultimatum EU koji bi u Srbiji izazvao ukrajinski scenario
Izvor: Politika