Pravda

U intervju uza “Pravdu” Ristićeva govori o tome koliko su nas devedesete obeležile i koliko je teško pisati roman za mlade u vreme kada publika sve manje čita, a pogotovo mlađe generacije. Kako se danas žive 90-te? Odnosno,koliko je u današnjem životu obeležena generacija koja je stasavala devedesetih? -Devedesete su pečat koji svi nosimo, oni koji su tada sazrevali na specifičan način. To je neka vrsta traume i sposobnosti da se nađe smisao i u najgoroj situaciji. Naravno, taj smisao nije uvek nešto plemenito. Zato sam i pokušala da objasnim da nije slučajno što su u to vreme mladići živeći za to da postanu moćne face koje se bave ilegalnim radnjama, devojke skupo obučene i popularne, muzika je slala poruku nekog  našeg optimizma, garderoba je simbolizovala idealizaciju neukusnog... Mladi ljudi koji su tada stasavali od kad znaju za sebe su u poremećenom sistemu vrednosti. To mnogo objašnjava. Samo to niko ne govori naglas i nedovoljno se razume da to nije krivica tih mladih ljudi. Bar ne u celosti. Prvo pa muško! Sa prvom knjigom „Devedesete u kraju“ ušli ste u najuži izbor za nagradu „Proza na putu“.Koliko je to bio „vetar u leđa“ za nastanak druge knjige „Znaš ti ko sam ja?“? -To je bio eksperiment, prvi pokušaj i uspeo je. Novi roman je zapravo realizacija jedne postojeće ideje. To je priča koja se vremenski naslanja na Devedesete, i odlučila sam da je napišem sada računajući da će se to dopasti publici prethodne knjige. Nagrada je bila odlučujuća. Iako sam završila književnost, puno čitam i već skoro sedam godina radim u izdavaštvu, nikad se ne bh usudila da izađem u javnost sa nečim svojim za šta nisam dobila potvrdu o kvalitetu od strane nekog autoriteta. Ali kada su moji omiljeni pisci: Kecmanović, Stojiljković i drugi kao članovi žirija dali podršku, shvatila sam da se neću osramotiti izlaskom ove knjige... Koliko ima autobiografskog u oba romana? -Ima dosta toga. Od mojih epizoda iz života, osobina mojih prijatelja koje dajem junacima, a verovatno se najviše poigravam sa likovima roditelja. Moja sestra od tetke voli da pogađa po kojoj osobi je nastao koji lik i dobro joj ide... Najviše autobiografskog  ima u opisu mladalačkih događaja, onih prvih stvari koje doživljavamo kao št su žurke, okupljanja, volim da iznova proživljavam ono što se desilo jednom po prvi put, a posle su sve samo reprize. Mislim da korišćenje ličnih doživljaja doprinosi istinitosti i iskrenosti, i uvek ću tako pisati... Da li će biti i trećeg nastavka ili će sledeća knjiga biti potpuno drugačija? -Zapravo ni ove dve knjige nisu serijal, mada su bliske po mnogo čemu. Treća knjiga, kada za nju dođe vreme, će biti nešto drugo, nešto što sam već najavila, ina čemu želim detaljnije da radim. To će biti priča o noćnom životu mladih u kome se vide sve društvene deformacije. Ivan Jovanović na koricama vaše knjige je napisao: „U svetu je pisanje o mladima najveći izazov. U Srbiji najveće prokletstvo“. Šta vi mislite o tome? - Ivan je takođe pisac romana za mlade i o mladima, i on me potpuno razume u tom smislu. Ne mislim da je to baš prokletstvo, ali jeste problem da se pisci koji se bave takvim temama ne shvataju ozbiljno, ne ulaze u izbore za najprestižnije nagrade, a mladi ljudi su strašno pronicljivi, često brutalni i tu ne sme da se greši, izmišlja, ko se ogreši o istinu u romanu za mlade može zaista sebi da napravi problem. Isto tako, danas je elektronsku mladu generaciju gotovo nemoguće privoleti da čitaju. Zato smo mi prokleti pisci koji pišemo i molimo se daće to ipak neko pročitati. Ivan i ja imamo sreću da nas stvaro čitaju. E, kad se takva stvar uradi onda je to dvostruko veći uspeh. Koji pisci su vam uzor? -Uzori su mi pisci urbanih romana koji su kod nas retki, ali sjajni. Dragoslav Mihailović, Zvonko Karanović, Zoran Ćirić, od stranih Kristijana F., Kevib Bruks. Stalno se nadam da će biti još napisanih sličnih dela da proširim ovu listu... Radite u izdavaštvu. S obzirom da je kultura u Srbiji poslednja rupa na svirali, kakva je situacija u izdavaštvu? -Izdavaštvo se drži, novca je malo ali je puno ljubavi prema knjizi. I zato opstaje, a neki vešti preduzimači uspevaju i da žive od toga. Bilo bi sjajno ako bi postojale određene subvencije, podrška, ali i sami izdavači moraju da se bore. Ponosna sam na Portalibris koji uspeva da kao kuća bude pionir nekih marketinških poteza i tako širi publiku. Nadam se i da će uskoro startovati elektronska knjga – još jedno polje koje može omogućiti zaradu. Kako komentarišete domaću književnu scenu? -Nisam sigurna da postoji prava književna scena. Više kao neki stalni festival sa više stejdževa. Ima sjajnih knjiga, ima kiča i treša, ima elitne hermetične književnosti. Svako može po nešto odabrati. Žao mi je samo što mediji ne doprinose dase razazna šta je kvalitetno a šta ne, i što svako pokušava dapiše, a nedovoljno sečita. I, naravno, nedostaje nam još gradskih romana, a imamo materijala na pretek. Ocena ovogodišnjeg Sajma knjiga    -Ovogodišnji sajam je neočekivano,prilično posećen, ali ljudi nisu dovoljno upućeni u zanimljiva izdanja, nisu pripremljeni i većina ima skroman budžet za trošak. Programi su zanimljivi i gosti iz Kine su priredili pravu feštu. Posebna je atmosfera, a sve je više dece i mladih. Neznam dali kupuju ili čitaju, ali su tu i to je neko obećanje, neki nagoveštaj bolje budućnosti za knjigu... Izvor: Pravda