Pravda

Cinično je zazvučala izjava gosta iz Albanije da on ne bi smatrao provokacijom ako bi premijer Aleksandar Vučić izneo stav Srbije o Kosovu tokom posete glavnom gradu Albanije. I Rami je svakako jasno da bi ono što je on izrekao u Beogradu moglo samo da se uporedi sa eventualnom Vučićevom izjavom u Tirani o srpskom Skadru. Uprkos tome, Beograd će albanskog premijera ponovo ugostiti u decembru na samitu kineskog premijera sa premijerima 16 zemalja centralne i istočne Evrope. I tada, kako juče kaže premijer Aleksandar Vučić, neko Rami treba da kaže „dobar dan” . Komentarišući svoj odgovor Rami na konferenciji za novinare, Vučić je rekao kako je „Srbija pokazala istinsko gostoprimstvo i na unpared pripremljeni scenario reagovala uzdržano, ponosno i primereno” . On je ponovio da je politika Vlade Srbije da se razgovara i odbacio kritike da je trebalo drugačije reagovati na Raminu provokaciju. „Ako neko misli da bi ozbiljna politika bila da sam uzeo motku ili udario Ramu, mislim da to nije ozbiljna politika, a ti koji mi drže predavanja da je tako nešto trebalo da uradim i koji kažu da bi tako nešto uradili, bili bi manji od makovog zrna” , kaže premijer koji se juče sastao sa ambasadorima zemalja Kvinte (koju čine SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija) tražeći od njih da ocene ponašanje Beograda. Želeo je, kako je pojasnio, da vidi šta oni misle, imaju li šta da zamere Srbiji, da li je Srbija možda pokazala loše gostoprimstvo, „da li smo ih nekom rečju uvredili, da li smo neku ružnu ili tešku reč izrekli koju naši gosti nisu očekivali ili smo samo štitili svoj integritet, ponos i suverenitet otadžbine” . Ambasadori Kvinte su besumnje bili prava adresa za razgovor o Raminom ponašanju. Jer, bilo bi naivno verovati da je albanski premijer u Beogradu svojim istupom iznenadio Vašington ili Brisel. Na ovako provokativno ponašanje Rama se ne bi usudio bez barem prećutne saglasnosti Vašingtona kao glavnog partnera Albanije. Upitana smatra li Ramino beogradsko ponašanje provokativni, portparolka Evropske unije Maja Kocijančić mogla je samo da ponovi EU mantru da u Briselu očekuju da „vođi dve zemlje iskažu novu rešenost i političku odvažnost, tako da se okrenu budućnosti i ponovo izgrade veze posle toliko godina” . I to je bilo sve što se juče moglo čuti kao „reakcija” Zapada na istup Edija Rame. Fudbalski meč Srbija–Albanija Uefa je ubeležila kao pobedu Srbije, ali je pitanje kako se u spoljnopolitičkim okvirima može registrovati rezultat političke utakmice Srbija–Albanija. Očigledno je da se sada u Beogradu vodi nova politika čiji akteri smatraju da dijalog nema alternativu, ali je isto tako očigledno i da Albanija već godinama uživa veliku podršku Amerike i da to pokušava na svakom koraku da obilati koristi. Za Živadina Jovanovića, predsednika Foruma za svet ravnopravnih, ponašanje Rame je daleko više od nego nepoštovanje diplomatskog protokola. „To je omalovažavanje i vređanje domaćina, ne samo srpskog premijera, nego je to uvreda za zemlju domaćina. Ne valja preuveličavati, a pogotovo ne valja smanjivati karakter uvrede. To su samo plodovi brzanja u popravljanju ili izgradnji normalnih odnosa sa Albanijom. Ako 70 godina nije bilo posete na tom nivou, onda ne treba veliko poznavanja diplomatije da se zaključi da se prodori u tom odnosima ne čine preko noći. To nijedna ozbiljna država ne može da prihvati kao metod” , smatra Jovanović i podseća da su SAD i Kina mnogo pre međusobnih državničkih poseta godinama igrale stoni tenis i šah. Činjenica je da je Zapad svakako pritiskao Beograd da ugosti albanskog premijera. I dok Beograd pokušava da balansira između Istoka i Zapada i da se pozicionira kao faktor stabilnosti u regionu, u Tirani nema takvih dilema i problema. Albanski američki put je odavno trasiran. Možda je najslikovitije taj odnos na relaciji Tirana–Vašington opisao pre nekoliko godina kubanski predsednik Fidel Kastro: „Jedino mesto gde su Bušu pružili ljubav bila je Albanija tako da mu je e prijem u Bugarskoj, gde ga je čekalo više hiljada ljudi sa američkim zastavicama, izgledao hladan” . U Srbiji javnost toplo dočekuje samo ruskog predsednika Vladimira Putina, dok vlast po pravilu izbegava da izlaže visoke američke goste susretu sa običnim svetom. „Mi moramo da učimo i od naših suseda, od Albanaca na primer”, požalio se lider SPO-a Vuk Drašković. „Ja sam na molitvenom doručku sedeo sto do stola za kojim je bila državni sekretar Hilari Klinton. Ali ona je bila u društvu za stolom premijera Albanije, Beriše.”

Pročitajte još:Vučić: Mi hoćemo da budemo bogatiji od nekih članica EU

Taj odnos sa Vašingtonom omogućio je Tirani da nesmetano promoviše svoj nacionalizam tako da ideja „velike Albanije” nikom na Zapadu ne izgleda tako zastrašujuće kao Srbima ili Makedoncima. Doduše, i drugim narodima, Bošnjacima, Crnogorcima, Hrvatima, svima osim Srbima, i te kako se gleda kroz prste kada propagiraju svoj nacionalizam. Kako je u jednom tekstu napisao Oliver Jens Šmit, profesor istočnoevropske istorije na Bečkom univerzitetu: „Važni albanski političari počinju da koriste jezik kojim su do sada govorili samo ekstremisti, ali istorijske okolnosti idu na ruku albanskom nacionalizmu. Albanci na Balkanu osećaju se jači nego ikada. Hašim Tači je to precizno izrazio kada je uporedio današnje stanje sa onim iz 1999. godine.” . Kako u ovakvoj situaciji treba da se postavi Beograd? Sadašnja vlast očigledno smatra da je jedini recept pokušaj da se pozicija Srbije ojača kroz njen međunarodni angažman. Otuda u Beogradu u samo nekoliko meseci i predsednik Rusije, i premijer Francuske, a uskoro i kineski premijer... Odatle i opšti utisak koji se može čuti i u ovdašnjim diplomatskim krugovima da Beograd postaje ključno mesto na Balkanu.