Ovoga puta Kovačević radi predstavu „Hotel Evropa” s brojnom glumačkom ekipom u kojoj su: Slobodan Boda Ninković, Danica Ristovski, Jelena Čvorović Paunović, Toma Kuruzović i drugi. Reč je o tekstu koji do sada nije izvođen, a događa se u 1980. godini. Premijera je krajem decembra na sceni „Rade Marković”. Važite za patriotskog pisca. Zašto ste svoj najnoviji komad, i to jedinu komediju u vašem dramskom opusu, naslovili s „Hotel Evropa”. Šta vas je podstaklo da se ogledate i u ovom žanru? Prvo mi morate definisati šta to znači patriotski pisac. A što se tiče te moje patriotičnosti, a u vašem pitanju prepoznajem i malo zluradosti, dakle, ako mislite na patriotizam od koga sam imao koristi kao posle „Svetog Save”, ili „Kraljevića Marka”, odnosno „Nedića” ili „Janeza” onda je taj patriotizam više nego bolan. Pre mislim da je taj pridev patriotski proizvod možda nekog mog političkog ili individualnog delovanja za koje se svakako može reći da je patriotsko i da je angažovano. Ali, isto tako držim da nema normalnog Francuza koji ne ustaje na „Marseljezu” i nema normalnog Rusa koji se ne ponosi činjenicom da je potomak velikog Tolstoja ili Bulgakova. Samo se ovde kod nas, bojim se, patriotizam prima s negativnom konotacijom. Svuda u nekim normalnim geografskim širinama on je ne samo uobičajen, nego i normalan i poželjan. „Hotel Evropa” nije nov komad. On nije igran, a napisan je krajnje uslovno kao komedija, kao tragikomedija zato što svi moji komadi imaju gorak ukus na kraju. Ali, da nema te male čokoladne presvlake po njima, ta gorčina ne bi bila lekovita jer ne bi ta gorka pilula mogla da se proguta. Ovde ima crnohumornih komičnih elemenata i oni su pomogli da se ta priča o samoći, o ćorsokaku u kojem je čovečanstvo u ovom trenutku zalutalo lakše proguta i svari. Da se taj kamen u cipeli lakše podnosi.
Pročitajte još:Policija „češlja“ Srpsku banku!Spadate u samohvalisave kulinare. Šta nam to tako sočno kuvate u „Hotelu Evropa”? Držim da su žene bolji deo čovečanstva i to mogu da branim činjenicom da su sve moje školske drugarice bile bolji đaci, da su sve moje studentkinje bolje od studenata. Žene su sabornije, čuvarnije, mudrije, staloženije, ali ne mogu da se takmiče s muškarcima u tri stvari: u kuvanju, istovaranju cementa i trčanju na 100 metara. Moje gastronomsko samohvalisanje je vidim već postalo poslovično, a u „Hotelu Evropi” se kuva priča o samoći, staračkoj usamljenosti, o tom prekidu komunikacije među generacijama, među roditeljima i decom, ali i priča o tome da samoća nije samo „beneficija” ljudi u poznim godinama. Od te bolesti u modernom vremenu mogu da se razbolevaju i mladi ljudi. U „Hotel Evropu”, u kojem su sticajem okolnosti smešteni na duže nešto stariji gosti, dolazi mladi čovek koji boluje od iste bolesti i koji će taj njihov uređeni mikrokosmos znatno pomeriti svojom velikom tajnom koju nosi i krije. Mašta je najveći saveznik pisca. O čemu mašta vaših osam junaka iz „Hotela Evropa” čija je vlasnica „Nemica”, a stanari jedan Englez, Francuskinja, Italijan, Španac, Holanđanin, Dankinja, Austrijanac. Ima li tu mesta i za nekog Srbina? Na takva politička pitanja odbijam da odgovaram! Ne može čovek samo da ima primarno iskustvo. Odnosno, ne možete očekivati od mlade žene koja treba da glumi prostitutku da sama dva meseca bude na ulici u mrežastim čarapama ili da čoveku koji namerava da napiše roman o narkomaniji date iglu i heroin, pa sada dva meseca da radi na sebi da bi bio autentičan. Zato je mašta dragocena. S druge strane, svako od njih ima svoj magični, izmaštani prostor kojem teži. Bez mašte nema života jer dok ima mašte ima i nade, a dok ima nade ima i nas. Junake „Hotela Evropa” drži u životu to malo samoće i preostalih dana i to nešto malo mašte. Kada bi nestalo mašte u njihovim životima, nestalo bi razloga za njihove postojanje. DŽonatan Smit, za koga bih se usudio da kažem da je glavna ličnost ovog komada, kada prestane da mašta o tome da će stići to spasonosno pismo iz Amerike ili Australije od njegovih tako dalekih sinova prestane da se nada bilo čemu i očekuje skori kraj. A mesto za Srbina? Ajde prvo da ispraznimo neku od soba u tom hotelu. Pitanje je da li će u „Hotelu Evropa” da bude mesta za Srbina. Ja bih voleo da te sobe budu zauzete. Odrasli ste uz pionirske marame, rusku literaturu. Voleli ste i Evropu jer je tamo uvek bilo vođa, najlon čarapa... jer su tamo živeli DŽeger i Pol Makartni... Srbija ili Evropska unija? Srbija uvek i Srbija pre svega, a ne Evropska unija, nego Evropa. Sa svojim standardima, gastronomijom, muzikom, kulturom, civilizacijskim obrascima. Umetnost je refleksija socijalnih i istorijskih parametara. Kako se ogleda kada je u pitanju komad „Hotel Evropa”? Umetnost je i otisak našeg srca u zavičajnoj prašini ili na tom zajedničkom trotoaru. Ona uvek mora imati, svedočiti o svom vremenu, inače nije umetnost. Ali nemate pravo da uvek svoje političke i moralne stavove transponujete u svoje umetničko delo. Onda bi to rizikovalo ukoliko nije kvalitetno, umetnički validno da postane pamflet. Moj odnos prema toj evropskoj megadržavi je više nego poznat. Sebi laskam da sam jedan od pionira evroskepse u ovoj zemlji. Moramo napraviti distinkciju između tog mastodonta, tog megalomonstruma koji se zove evropska država i nečega što je Evropa uz koju smo svi mi podizani. Evropa Zole, Felinija, Sartra, De Gola, Mančester junajteda. To je jedna Evropa. Moja generacija je imala sreću da hoda evropskim bulevarima, da se napaja na principima evropske slobode, da na evropskim standardima formira misao i stav, da su ljudske i umetničke slobode neograničene, da se nauči šta su manjinska prava, šta su higijenske ili radne navike. Drugo je ulazak u tu megadržavu koja ti do te mere oktroiše identitet i suverenitet da ti tamo postavljaš pitanje: Šta ću ja u ovom konformnom grobu? Ima li života u komfornoj grobnici? To su dve krajnje različite stvari. Naši roditelji su imali fenomen Kominterne, koja je propisivala jezičke norme. Isto to imaš i danas, samo se to više ne radi iz Moskve, već iz Brisela. Prenormirano idu toliko daleko da ti određuju veličinu šargarepe ili oblik krastavca. To je prostor u kojem neću da živim. Da li osnivate novu partiju? Da, zvaće se Srpski otadžbinski front zato što na tom polu gde treba da se smesti srpska prosvećena desnica takvo nešto nedostaje. Samo sam čekao iz aspekta koji se može zvati domaćim vaspitanjem da se taj izborni ciklus u ovoj stranci u kojoj sam bio tri godine mora završiti, zatvoriti. U januaru 2015. godine ću osnovati stranku. Primetićete da u srpskom parlamentu ima 250 ljudi i da svi oni unisono, gotovo do iznemoglosti ponavljaju mantru da Evropa nema alternativu. Ne bih imao ništa protiv toga da je takva situacija i u srpskom društvu. Ona nije takva. Taj korpus je podeljen u zavisnosti od toga kakve se političke stvari dešavaju, pa posle bulažnjenja Edija Rame odjednom se poveća broj ljudi koji neće u Evropu. Trebalo bi negde da se po demokratskim navikama i pravilima preslikava i u parlamentu. Mislim da je ulazak u Evropsku uniju ulazak u mermerni grob s mesinganim ručicama i to treba artikulisati jasno. Meni je vrlo dobro. Živim kao ruski spahija sedam meseci na selu, mesec dana u Beogradu i četiri meseca na moru, ali je suština u tome što ste okruženi ljudima koji su gotovo kolektivizovali svoju nesreću i sada se postavlja pitanje igranja „moravca” na grobu. Samo neodgovoran ili lud čovek može to sebi da oprosti. Mi smo u političkom užasu u kojem nam se nudi ta mantra da Evropa nema alternativu, u kojem nam se nudi posrnuli koncept da je dobro biti rob, u tom neokolonijalnom modelu raditi za korejskog, ruskog ili nemačkog gazdu. Nije dobro. Da li je suština političke budućnosti ove zemlje da naša deca u Vojvodini rade kao kombajneri, magacioneri ili traktoristi kod Holanđana, Danaca ili Hrvata. Nije! Kako gledate na raspad DSS-a i odlazak Vojislava Koštunice s čela? Kakvo je danas stanje u DSS-u? Ne znam kakvo je danas stanje u DSS-u. Nisam u kontaktu s tom strankom, niti s bilo kim iz te partije gotovo godinu dana. Da nije trebalo da se raspadne ne bi se raspala. Ako neko s tri procenta i salonskog koncepta stranke podigne istu na 30 posto biračkog tela, dabome da mu pripadaju sve zasluge. Ako taj isti čovek, s ljudima oko sebe, ponovo vrati stranku na tri posto i spusti je ispod cenzusa, dabome da treba da ode. Pitanje je samo načina. Upravo je to veliko razočarenje za mene. Otišlo se tako da se stranka uništi, da se novi lider osujeti i ponizi, pobedila je sujeta i samoljublje. Nije bilo po mome, sada ćete da vidite... Razlog je pronađen u jezičkoj analizi termina: suverenost. Zaboga, osnovni postulat nije više politička neutralnost, nego suverenost. Razlika je u diferenciji. Tvrdim da je termin „suverenost” precizniji i tečniji od „neutralnosti”. Da su bivši lideri, njegovi sateliti iskazivali tu brzinu u donošenju odluka i ranije, poput ove situacije kada su odlučili da sahrane vlastiti politički projekat, stranka bi i danas bila u parlamentu. U Srbiju je stigao Vojislav Šešelj. Kako doživljavate njegov povratak? Na nečiju radost i na nečiju veliku žalost je stigao Šešelj. Ima tu nekih političkih paradoksa, čini mi se da su mu se najviše obradovali oni koji su ga poslali u Hag. Nikada nisam ima razumevanje za političku matricu Vojislava Šešelja, ali ne mogu da ne kažem da nisam zadivljen njegovom principijelnošću, ustrajnošću, istrajnošću, spremnošću na žrtvu koja podrazumeva i žrtvu vlastitog života zbog ideje i ideologije. Bojim se da priznam da ja nisam takav. Mogao bih za otadžbinu da živim, čak možda i poginem, ali ne bih mogao da robijam, tu vrstu samožrtve da podnesem na oltaru otadžbine. Ne bih mogao da se zatvorim samoizgnanstvom u neku ćeliju od sedam i po kvadrata, da mi deca odrastu bez mene, da izađem uslovno rečeno s tom boljkom. Šešelju želim da se oporavi. Šta znači dolazak Šešelja na političku matricu i scenu Srbije? Veoma mnogo turbulencije. Šta mislite ima li u ovih 150 poslanika ljudi koji su odani Šešelju? Hoće li gospodin Šešelj možda za dve sedmice biti parlamentarna stranka? Možda Šešelj zna strogo čuvane tajne onih ljudi koji su danas u vrhu države. To su ljudi koje je on, kolokvijalno rečeno, bez namere da bilo koga uvredim, slao po burek. On o njima zna sve, to su provincijalni, anonimni ljudi koje je on doveo do prvog reda srpske političke scene. To su ljudi koji su ga pre desetak godina uplakani slali u Hag. Biće mnogo turbulencije, ali ne sme ni da se prenebregne politička inteligencija Vojislava Šešelja. On je inteligentan čovek i kao što su njegovi politički trabanti promenili političku matricu i odjednom postali arhievropejci, ultraevropejci, dovoljna je jedna retorska fraza da se on prilagodi novim političkim okolnostima, tako da umnogome će to promeniti političku mapu Srbije. Neće biti dosadno, eto to je suština.
