Pravda

Ideja da otputujem u Lavov u inspekciju tamošnjih nacionalističkih raspoloženja došla mi je odavno, pa sam rešio da otputujem na jedan domaći meč tamošnjeg fudbalskog kluba „Karpati“. Stigao sam vozom, a već posle deset minuta pešačenja našao sam se pored spomenika Stepanu Banderi. U njegovom podnožju su dva uvela buketa cveća. Na Banderinim nogama je crveno-crna zastava Ukrajinske ustaničke armije (UUA). Na spomeniku se vidi beličasti tragovi ptičjeg izmeta - izgleda da su banderovci suviše lenji da spomenik svom kumiru održavaju kako valja. Na klupama pored spomenika je prljavo, svuda okolo su prazne limenke od piva i papir u koji je bila upakovana domaća brza hrana. U sedam ujutro pored spomenika već su se fotografisali turisti. Sam spomenik Banderi nalazi se u ulici Stepana Bandere u koju se „ulivaju“ ulice Heroja UUA i Jevgenija Konovaljca. Gledam veliki bilbord u Banderinoj ulici i shvatam da je na njemu predizborni plakat Irine Farion. Tekst je na ukrajinskom a glasi: „29. aprila se navršava 98 godina od početka pobedničkih bitaka ukrajinskih strelaca sa moskovskim okupatorima na planini Makovka“. Na memorijalnoj tabli posvećenoj Konovaljcu, osnivaču Organizacije ukrajinskih nacionalista, venci su solidniji od buketa položenih na spomenik Banderi. Mnogo se govori o ulozi ukrajinskih medija u zombiranju stanovništa, ali se prećutkuje uticaj Grko-katoličke crkve na mase. Ušao sam u obližnju crkvu. U toku je bila jutarnja služba, ali sam izdržao samo pet minuta. Propoved je - na ukrajinskom - držao episkop. Govorio je o spoljnom neprijatelju koji je došao da zauzme teritoriju Ukrajine, o predsedniku-kukavici koji je pobegao u Rusiju, o neophodnosti da se uzima oružje u ruke. Reč ovog episkopa više je ličila na predizborni propagandistički govor kandidata za poslanika, a ne na monolog crkvenog čoveka. Crkva je, inače, bila dupke puna. Stanovnici Lavova otvorenih usta su slušali episkopa, nimalo ne sumnjajući u ono što je govorio. Ušao sam u jednu kafeteriju da bih doručkovao i bio sam šokiran izborom pesama koje su se mogle čuti iz zvučnika. Pre godinu dana u toj istoj kafeteriji sam slušao izbor evropske pop muzike, a danas su se čule na brzinu snimljene pesmice na ukrajinskom sa veoma tužnom porukom: došla su prelomna vremena, treba braniti Ukrajinu, nije strašno umreti u borbi, ako pogineš za Ukrajinu - postaćeš heroj. Građani Lavova su podvrgnuti moćnom ideološkom „bombardovanju“. Stanovnici Galicije su religiozan narod, a episkopova reč je za njih mnogo važnija nego reč popularnog tv-voditelja. Prošao sam pored još jedne katoličke crkve. Upravo u trenucima kada je pristizao katafalk sa telom oficira ukrajinske armije koji je poginuo u Donbasu. Dovezli su ga na otpevanje. Potrudio sam se da čujem šta govore okupljeni rođaci i prijatelji poginulog i shvatio da mu je bilo 40 godina i da je ubijen pre dva dana kod Debaljceva. Pažljivo sam pogledao njihova lica i šta mislite da li sam na njima video žalost, mržnju ili želju za osvetom? Ništa od toga. Na licima rodbine poginulog - nedoumica. Oni , izgleda, ne shvataju šta se zaista događa u Ukrajini. Svi njihovi razgovori svodili su se na to kako da porodica od države što pre dobije materijalnu pomoć za sahranu. A zašto je poginuo njihov sin, otac i muž - to ih nije uzbuđivalo previše. Analitičko razmišljanje izgleda da danas u Lavovu nije aktuelno. Evo ga i podne. Centralna ulica Lavova - Prospekt Slobode - zatvorena je za saobraćaj. NJome svečano marširaju banderovci u uniformama, u pratnji konjice i duvačkog orkestra koji svira nacističke marševe iz 30-tih godina. Ako sam 2. maja u Odesi imao osećaj da sam se našao u filmu „Oklopnjača Potemkin“, sada mi se u Lavovu činilo da sam se premestio u film „Kabare“ Boba Fosa. Jer, ovdašnji fašisti pompezno koračaju ulicama, a turisti koji stoje sa strane se smeškaju i prave da se ništa ne događa. Prišao sam jednoj uličnoj tezgi sa knjigama. Bilo mi je dovoljno da samo pročitam naslove knjiga: „Nahtigal u pitanjima i odgovorima“, „Moskalji nisu ni Rusi ni Sloveni“, „Fašizam Janukoviča i Putina“... Na stadionu „Ukrajina“ - uoči utakmice „Karpata“ iz razglasa se čuje pesma sa refrenom „Šaržer za šaržerom za borbu daj - ukrajinski ustaniče nikada ne odstupaj!“. Među navijačima su se lako uočavali mladići u jaknama sa nacističkom svastikom na grudima, onakvom kakvu su za svoj amblem uzeli pripadnici kaznenog bataljona „Azov“. Fudbaleri „Karpata“ izašli su na meč u belo-zelenim dresovima, a deca, koju su vodili za ruke, sva su bila u crveno-crnim uniformama koje su simbolizovale poštovanje prema UUA. Crno-crvene zastave UUA mogle su se videti po celom stadionu. Tribine su skandirale standardne antiruske parole, ali se meni činilo: nekako mlako i bez volje. Međutim, sa oduševljenjem su navijači „Karpata“ na ukrajinskom izvikivali: „Udri Moskalja! Udri Moskalja“ Udri Moskalja - slažite leševe! Uzimajte mitraljez u ruke i ubacujte novi šaržer!“ Navijači su više puta skandirali „Ruska kurva!“ i „Bandera, Šuhevič - heroji Ukrajine!“ Bilo je zabavno gledati kako 70-godišnje dede, koje i ne mogu da hodaju kako valja, počinju da imitiraju skokove uz poznato ukrajinsko klicanje: „Ko ne skače - taj Moskalj!“ Navijači „Karpata“ izgledaju toliko neprestižno da sam se odmah prisetio početka 90-tih. Jer, obučeni su u šta je ko mogao, doteranih i sa ukusom obučenih ljudi praktično nisam video, a u pogledima - ojađenost zbog pustih džepova i hronično slabe ishrane. Cene su u Lavovu - smešne. Šoljica čaja u kafeu u centru grada dva puta je jeftinija nego odlazak u toalet u moskovskom Medvedkovu. U svim prodavnicama, kafeterijama i po tezgama nalaze se kutije za prikupljanje novčane pomoći za Ukrajince koji se bore u Donbasu. Stanovnici Lavova kao da ne priznaju elementarnu zročno-posledičnu vezu: ubacuješ grivne u te kutije za rat, a dobijaš sanduke sa mrtvim rođacima, prijateljima ili poznanicima. „Nebesku stotinu“ (Ukrajince ubijene na evromajdanu u Kijevu) pominju i gde treba i gde ne treba, toliko da to brzo postaje odbojno. „Nebeskom stotinom“ špekulišu svi odreda. Ona se pominje i na afišama baletskih predstava i na pozivima na gastronomske večerinke. U znak sećanja na „nebesku stotinu“ već su sklepane desetine pripovetki i eseja. Knjigama o „nebeskoj stotini“ pretrpane su police bukinističkih prodavnica. Onih koji prose - predstavljajući se kao sin poginulog pripadnika „nebeske stotine“ - ima ništa manje nego što je bilo „sinova“ poručnika Šmita. Takve prosjake ja sam zaobilazio. Za mene je prijatna neočekivanost bilo samo jedno: rusku reč imao sam prilike da čujem mčešće nego što sam očekivao. Na ruskom govore posetioci restorana i turisti, ali se i njihovi razgovori nekako svode na politiku.

Pročitajte još:Haos u Londonu: Policija se sukobila sa studentima!Nemci se predomislili sada žele izgradnju „Južnog toka“

Centar Lavova je prepun ponižavajućih prikaza lika Vladimira Putina. Takvi prikazi se mogu videti i u izlozima restorana i u art-galerijama. Neki barovi pozivaju na alkoholni koktel „Putinova krv“. Ne bih da navodim sve uvrede na račun predsednika Ruske Federacije, ali smatram da Lavov, koji to sebi dozvoljava, više nema pravo da se naziva „kulturnom prestonicom Ukrajine“ i evropskim gradom. Građani Lavova pokazuju nivo kulture onih koji ostavljaju zapise po njegovim podzemnim prolazima i po zidovima. To je varvarstvo, srednjovekovlje koje nema ništa zajedničko sa savremenom civilizacijom. Ukrajinski mediji vole da pišu kako u zemlji „zapravo i nema nikakvih banderovaca“. A u suštini: sve vrvi od banderovaca koje je lako prepoznati po trozupcima. Po Lavovu se šeta mnogo muškaraca u maskirnim uniformama sa oznakama raznih kaznenih bataljona. Izgleda da je to neki modni trend jer žele da ostave utisak na devojke... Lavov je pogodila čuma nacizma. Veoma je teško ostati uračunljiv ako moraš da živiš u takvoj atmosferi. Današnji Lavov je grad fašističkog bezumlja, u kojem belo nazivaju crnim i obrnuto. Jedna dobrovoljka je do mene dojurila na rolšuama i zatražila da ubacim novac u kutiju na kojoj je pisalo „Ukrajina ratuje! Pomozite joj!“ Nisam joj ništa dao, ali su oni koji su oko mene sedeli po klupama otvarali novčanike i ubacivali grivne u tu kutiju. LJudi koji žele mir nikada neće iz svojih džepova sponzorisati rat, ali je ta misao, avaj, danas neshvatljiva građanima Lavova. Izvor: Fakti.org