Pravda

Pri tom je rekao: „Nova politika polazi pre svega od potrebe zaštite domaće proizvodnje u Srbiji. Bez toga nam nema opstanka. Ovo što se radi na srpskom tržištu - to je ubistveno. Ova poplava strane robe, ovaj otvoreni uvoz... A udarac koji je zadan Srbiji prihvatanjem sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom još će više pogoršati našu situaciju. Sporazum je napravljen tako da i dalje usisava vrednosti iz naše privrede, iz našeg društva uopšte i da nas dovodi u bezizlazni položaj. Kad je Hrvatska postala članica Evropske unije, onda je zadržala sve privilegije na srpskom tržištu i kad je pretila opasnost, na primer, da fabrika duvana iz Rovinja bude uskraćena za svoj privilegovani položaj u Srbiji - digla kuka i motika, ne samo iz Hrvatske, nego je i iz drugih evropskih zemalja vršen pritisak na Srbiju. Mi smo tipična jedna kolonija u kojoj svako može da radi šta poželi. Režim glumi da dovodi investitore, mi pravih investitora sa Zapada nemamo. Mi imamo one kompanije koje su dovedene, kojima se plaća za svako radno mesto koje će otvoriti. A mnogo bi bilo pametnije da se taj novac podelio unapred nezaposlenima, pa da se oni snalaze, da oni ulažu u poljoprivredu, u zanatstvo, u trgovinu, u bilo koju delatnost, a ne da glumimo da imamo ekonomski rast, a zapravo tog ekonomskog rasta nema. Srbija to više ne može da izdrži. Nezadovoljstvo u narodu je sve veće... Što se vaše nove ekonomske politike tiče, ona očigledno nije u pravcu ovog stezanja kaiša. Kako mislite to? Šešelj: Besmisleno je to stezanje kaiša. Mi moramo pristupiti na sasvim drugačiji način. Videli ste svojevremeno šta je uradio Mlađan Dinkić, kakav katastrofalni potez je napravio. Na njegovu inicijativu uvedeni su beneficirani potrošački krediti. Vlada je subvencionisala svojim novcem iz budžeta potrošačke kredite. Ali, šta se desilo? Ti potrošački krediti su upotrebljeni za kupovinu strane robe, za kupovinu luksuzne robe. Mi planiramo da slomimo kičmu uvoznom sektoru raznim merama, na zakonom, na Ustavu zasnovanim, ali koje će ih destimulisati u svim oblastima uvoza. Ne može se država oporaviti nekontrolisanim tržištem na kome vladaju strani proizvođači. Dosad je režim veštački održavao kurs dinara i bacio je stotine miliona evra i milijarde u njegovu zaštitu. A šta je zapravo potrebno – potrebno je da taj kurs malo oslabi, na primer na godišnjem nivou ne više od 10%, ali pomalo da slabi, jer i on kad pomalo slabi, on destimuliše uvoz a stimuliše izvoz. Ne može naša bedna i jadna ekonomija da počiva na jakom dinaru. Dakle, treba nam otvorena rasprava u društvu o načelima nove ekonomske politike i mi ćemo nastojati da iniciramo tu raspravu. Iz Haga govore da će pratiti šta sve radite ovde u Srbiji. Hrvati su tražili da vas hitno vrate tamo. Zanima me vaš komentar na sve to? Šešelj: Pa ja očekujem sad Hrvati da traže da me isporuče u Hrvatsku. A što se tiče toga da me prate, pa mene stalno prate! U poslednjih 40 godina, mene stalno prate! Šta to mene briga. Ja sam rekao svoje. Izbacili su me iz Haškog tribunala. Kad će me ponovo pozvati i hoće li, to mene ne interesuje. Ja se dobrovoljno odazvati neću. A nek ovde Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić odlučuju kako će me i kada isporučiti. Bila bi možda to i velika zabava, a ne samo istorijski paradoks, da me moji najbliži saradnici i moji najbliži izvršioci, odnosno saučesnici, u ratnim zločinima i u zločinima protiv čovečnosti isporučuju Haškom tribunalu. Šta čovek više od toga može poželeti? Što se tiče ovih izjava Sande Rašković-Ivić, mi smo smatrali da nije loše da obavestimo javnost da ne razumemo Sandu Rašković-Ivić i njena mlataranja o raznoraznim koalicijama. Mi nikada nismo izrazili želju da uđemo u bilo kakvu saradnju sa Sandom Rašković-Ivić. NJu je na čelo Demokratske stranke Srbije doveo Aleksandar Vučić. Tad je Koštunica podneo ostavku na sve funkcije. On nije učestvovao u daljim kadrovskim razmatranjima, a Vučiću nije bilo teško da uz pomoć velike ekipe ljudi obrađuje većinu delegata skupštine te stranke i da iznudi izbor Sande Rašković-Ivić. Mi, ako budemo razgovarali o saradnji, možemo razgovarati sa Nenadom Popovićem, možemo da razgovaramo sa Aligrudićem, sa Samardžićem, sa ozbiljnim ljudima koji su bili u vrhu te stranke. Bez obzira što smo često bili politički protivnici, morate priznati da su to ipak ozbiljni ljudi. A šta je Sanda Rašković-Ivić? Čudo neviđeno. O čemu sa njom da razgovaramo? Ona je opravdavala hrvatsku “Oluju”. Ona je davala raznorazne nebulozne izjave, a sad hoće nekakve koalicije. Šta mi imamo s njom da razgovaramo? Ne pada nam na pamet.

Pročitajte još:ŠEŠELJ: Dok mogu da se borim, moj život ima smisla

Izvor: Fakti.org