Živimo u vremenu ugrožene vere. Međusobno poverenje nam se istanjilo. Slabi smo i nedovoljno stameni mi sami pa ne možemo da verujemo drugima da su oni mnogo drugačiji od nas. </spa
Đakon Nenad Ilić (Foto: Fejsbuk)
Iskustvo nas uči brojnim izdajama koje iskusimo na našoj koži, a pozitivni primeri ma koliko nam značili statistički su neuporedivo malobrojniji. Kako da verujemo bilo kome? Bogu možemo da verujemo, ali Bog nam se retko direktno obraća. Najčešće nam govori kroz druge. I naša slaba vera nalazi opravdanje svoje slabosti. A zapravo mi ne možemo bez vere. I kad mislimo da ne verujemo - svakodnevno se rukovodimo verom više nego razumom. U vreme nabujale tehnologije i vladavine nauke, mi smo zapravo više osuđeni na poverenje, veru, nego ljudi prošlih generacija. Samo što mi manje verujemo ličnostima a više verujemo apstraktnim sistemima. Kad bismo imali osećaj da se predajemo u ruke pilotu, hirurgu, vozaču autobusa, spikeru na TV, anonimnom savetodavcu na internetu mnogo naše aktivnosti bi zapale u pravu paralizu. Ali pošto se predajemo u ruke, savremenoj tehnologiji, nauci, medicini, raznim ekspertskim sistemima - mi ipak krećemo na put ili na operaciju ili makar kuvamo jelo po nepoznatom receptu. Ako verujemo nekim konkretnim ličnostima verujemo im zbog njihove pozicije u ekspertskom sistemu iz kog nam se obraćaju. Jevanđelje koje se danas čita na Liturgiji navodi nam dva velika primera vere. Žena koja je patila od dugogodišnjeg krvarenja probila se kroz gomilu koja se tiskala oko Hrista i s punom verom dodirnula Hristovu haljinu. Ispunila se isceljujućom energijom i bolest se povukla. Vera Jaira, starešine sinagoge bila je na još većoj proveri. Iako mu od kuće javljaju da je ćerka za koju je molio Gospoda umrla, Hristos ga upućuje da ostane u veri. Odlazi kod Jaira u kuću i bez obzira što se okupljeni podsmevaju nemogućem - vaskrsava Jairovu umrlu kći. To je ostalo zapisano iz vremena dok je Sin Božiji hodio po zemlji koja će zato postati Sveta. A šta je s nama danas? Gde mi da pronađemo takvu čistu i jednostavnu veru? I pre Hristovog rođenja bilo je ljudi sa verom kao planina. Praotac Avram verovao je Bogu toliko da je bio spreman da ispuni njegovu zapovest da žrtvuje sina jedinca koga je pod starost radosno dočekao. Pošto je sina Isaka čudom od Boga dobio, vera mu je govorila da Boga bespogovorno mora poslušati čak i ako mu On kaže da treba da vrati pod starost izmoljeno dete. I naravno Bog, Otac svakog dobra, nije žrtvu prihvatio već je pretvorio u simvolično žrtvovanje ovna. Avram je zbog svoje vere postao otac izabranog naroda. Od Hristovog prvog dolaska naša vera ne traži tako surove provere. Hristos je propovedao ali i činio čuda. Isceljivao, vaskrsavao. I učinio i najveće čudo koje je postavio u koren naše vere - sam je prošao kroz smrt i vaskrsao da bi smo znali da će i nas koji ćemo tek doći, koji ga nismo sreli i dodirnuli pre dve hiljade godina, moći da vaskrsne, da nas uvede u život večne Božanske LJubavi. I ostavio nam je Crkvu u kojoj ga možemo lako pronaći. Bogočovečanski organizam koji ne ograničavaju ni zidovi ni činovi, ali bez koga ćemo zalutati u sve složenijem svetu. Pročitajte još:Da li je pogodan za ozbiljnu vezu?
Mi sada veru lako poklanjamo onima koji se obraćaju našem razumu. Bez obzira što razum ne može ili nema vremena da proveri predloge, zapovesti, putokaze koje nam se upućuju. Iracionalno verujemo svima koji se obraćaju našem raciju. To je duh vremena. Onima koji se obraćaju našem srcu verujemo mnogo teže, površnije i bez obaveze da predloge, zapovesti i putokaze koji nam dolaze sa njihove strane usvojimo i primenimo. Naravno, među njima, kao i među onima koji manipulišu našim razumom ima prevaranata i šarlatana, neznalica koje prikrivaju svoje neznanje. Ali kad nas neki nedovoljno uverljivi Hristov svedok upućuje na Hrista i na putokaze vere stare hiljadama godina, koja je kroz tolike svetitelje i ljudske veličine dokazala superiornost nad smrću, mi se iz nekog razloga ne prepuštamo Istini nad istinama već se zadržavamo na manjkavostima svedoka istine. NJegove mane služe nam kao dokaz da ne treba da se prepustimo samoj Istini koja i njega i nas toliko nadilazi. Kao da ne postoje loši lekari, ekonomski savetnici, piloti zadržavamo se na lošim sveštenicima kao opravdanju naše male vere. I verujemo u sve osim u najvažnije. Nemaju svi isti dar vere. Neki poziv čuju jasnije. Neki se zamonaše. Neki postanu sveštenici. Neki bez obzira na svoje obaveze tokom ne propuštaju nedeljne liturgije. Neki se mole pred ikonama i napajaju Svetim Pismom i svedočenjima Otaca i svetitelja. A opet neki prividno nemarni u veri, pa čak i lošeg ponašanja u teškim situacijama pokažu da su spremni da za svoju veru mučenički postradaju ili da život daju za bližnjega. Zbog toga i ne možemo znati čija je vera jača. I zbog toga nam je Bog ostavio Crkvu u kojoj možemo da Ga sretnemo i sa drugima se u NJega ugrađujemo. Da se učimo da podnesemo rizik verovanja jednih drugima. I zbog toga nam je ostavio mučenički narod. I zbog toga o nam je ostavio široki krug Pravoslavlja i zbog toga nam je ostavio celo čovečanstvo kao neizbežni zadatak naše ljubavi. I zbog toga nam je ostavio obavezu da poštujemo veru onih koji je svedoče kao i svest onima koji je svedoče da možda njihova vera nije najjača. Piše: đakon Nenad Ilić Izvor: Zvanični FB profil đakona Nenada Ilića / Pravda
Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:
PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.
Kad ruski ekonomista pročita Nikolaja Srpskog: Evropsko propadanje je davno predskazano 
