Pravda

Moja poezija nikad nije zavisila ni od čije kase ni kese, a kamoli od ove prazne Ministarstva kulture, započinje intervjuu za Kurir akademik Matija Bećković, koji sledeće nedelje obeležava pedeset pet godina svog, kako kaže, stihovanja i sedamdeset peti rođendan. To je upravo bio povod da s njim porazgovaramo o njegovom bogatom stvaralaštvu, ali i aktuelnoj društvenoj stvarnosti. Rođeni ste 29. novembra. Nije li ironija to što se jedan zakleti monarhista rodio na Dan republike? - Imam osećaj da se rađam više nego jednom godišnje i da moj rođendan nije povezan s jednim datumom i godinom. Poremetio mi se osećaj za vreme. Po starom kalendaru, rođen sam na Svetog apostola Mateja, a po novom 29. novembra, koji je ukinuo apostole... Čini mi se da se rodim kad god svane i da mi je svaki dan novo rođenje. Što živim duže - rađam se češće. I radujem novom početku. Ti porođaji bivaju sve uzbudljiviji. Možda zato što rađanje i buđenje sve teže razlikujem. Šta će vam biti najdraži poklon? - Dobiću ga od mog Valjeva jer mi je dozvolilo da u holu Valjevske gimnazije postavim spomen-ploču devedesetdevetorici učenika i profesora ove čuvene škole koji su postradali u Drugom svetskom ratu - na strani poraženih. Novac za sećanje na ove neopravdano godinama žigosane ljude skupio sam od svoje književne večeri u Zvezdara teatru. Valjevcima ću pokloniti i stihove jer ću u svojoj gimnaziji održati književno veče. Moja gimnazija će meni upriličiti čast time što će u holu škole postaviti odlivak s mojim likom, pa ću se tako naći u probranom društvu velikana Valjevske gimnazije. Odlivci i spomenici su za mrtve i stare ljude, a vi ste u pesmi „Kad budem mlađi“ najavili da je vreme tek pred vama. Jeste li se umorili od vremena u kome živimo, pa nemate strpljenja da dočekate novu mladost? - Ovaj spoljašnji i onaj moj unutrašnji kalendar se ne poklapaju. Ako mi verujete, moje godine se još uvek poklapaju sa školskom godinom. Za mene je kraj godine kad dođe raspust i odem na more. More je moje bojno polje na kojem je sve povezano s plivanjem i preplivavanjem. A što se tiče strpljenja - kad sam imao strpljenja da dočekam sledeću godinu, imaću i da dočekam sledeće pitanje. Možda ste nam zbog tog nepoklapanja vašeg unutrašnjeg i spoljašnjeg kalendara savetovali da 2014. treba svi da zaspimo kako bismo 2026. odmorni ušli u EU. Šta bismo propustili? - Niko nije ništa izgubio samo ako ume da pravilno razmišlja. Ako je čovek - čovek, ne može izgubiti svoju suštinu. Može li Srbija izgubiti svoju suštinu ako je na putu prema Briselu izgubila svetu kosovsku zemlju, ili je ona već mit, a ne stvarnost? - Nije taj mit i ta stvarnost od juče, niti smo mi jedini narod koji ima svoje mitove, ali smo možda jedini čiji se mitovi ismejavaju i osporavaju. A šta da očekujemo od drugih kad to činimo i sami. Pa ne činimo uvek sami. Evo, sad nam Evropa traži da se distanciramo od Rusije, posle Putinovog dolaska na vojnu paradu. Mislite da neko odlučuje u naše ime i s kim ćemo biti prijatelji? - I pored svega, nema sumnje da o svemu odlučujemo mi. Istina - u tuđe ime. Da li ćemo se u naše ime ćerati još sa Evropom oko Kosova ili su nas već išćerali? - Ćeramo se i zbog muva, a kamoli zbog Evrope. Da se ne ćeramo, ne bismo bili ljudi. A da li ćemo se ćerati zbog drona koji je nedavno napao srpsko nebo, i to pod zastavom velike Albanije? - Smešno je da se stravimo od te igračke i jedne zastave kad se nismo prestravili od onoliko nevidljivih i vidljivih dronova sa osiromašenim uranijumom i pod čitavim spektrom junajted kolors zastava. Srbi su stvorili malu, pa što ne bi i veliku Albaniju. Uostalom, ona stvarno postoji, samo je pitanje dana kad će postojati i formalno. Velika Albanija se ne može ostvariti bez Srbije. Zato međunarodna zajednica od nas očekuje da damo svoj doprinos i da to bude naš najvažniji nacionalni cilj. I u Srbiji se ponovo maše zastavom velike Srbije, iako je ona sve manja. Kad god se njom mahalo, nije nam se dobro pisalo. Pišemo li mi sami tragedije ili nam ih piše neko dugi? - Nešto se ne sećam ni te mape ni tog mahanja. Srbi su se namahali dočekujući Maršala na njegovim povracima u Beograd s puta oko sveta. Čini mi se da postoji opšta saglasnost da je to bilo zlatno Periklovo doba Srbije. Postoji li opšta saglasnost da se reč Kosovo sve ređe čuje u srpskoj javnosti? Ima li je u vašim pesmama i mogu li je za 100 godina Srbi prepoznati kao svoju? - Kosovo je postalo simbol i podsetnik - šta ono beše pravda i ravnopravnost među narodima. Obećali ste u svakoj strofi pesme „Kad budem mlađi“ da ćete raditi na sebi kako biste se svega odrekli. Da li i Kosova? - Rekao sam da prvo moram saznati gde je „Kosta kofi“. Toliko je kafića u mom dvorištu da se ne može stići do Kosova. Jeste li se odrekli Crne Gore ili ona vas, pa vam državljanstvo ne da pre nego što se ne odreknete srpskog? - Dok je interneta, biće i veze sa Crnom Gorom, braćom i sestrama, a nije malo dostignuće to što smo još uvek i u istoj vremenskoj zoni. U kojoj je vremenskoj zoni ostala srpska monarhija pa ni vaš autoritet nije uspeo da je približi Srbima? Šta ju je toliko naružilo - prestolonaslednik, Krunski savet ili Srbi jer ne znaju šta je kruna, iako je na zastavi? - Ono što najviše smeta prestolonasledniku je - što je pravi. Da je lažni, imao bi daleko više pristalica. Ovako, ako je on pravi i na pravom mestu, onda bi pravi morali biti i svi ostali. A to je nerealan poduhvat. Da li je srpska elita prava, jer čini se da je odlaskom Dobrice Ćosića nastala praznina i zavladao muk o društvenim dešavanjima? Kao da se preselila na društvene mreže, gde pod pseudonimima kukavički kritikuje vlast nemajući hrabrosti da sve kaže javno. - Ostalo nam je jedino da zamišljamo šta je srpska elita. Najbolje bi bilo da o tome maštaju deca na časovima muzičkog uz Smetaninu „Vltavu“. Za vas mnogi kažu da ste najumnija srpska glava, ali se ni vi ne oglašavate šta nam valja činiti u ovim vremenima. Da li je to zato što mislite da nam nema spasa, zbog kukavičluka da se ne zamerite vlastima ili um čuvate za svoje pesme? - Da li me zamišljate kao nekog ko se ispred „Maksija“ obraća okupljenim građanima? Istina, NJegoš nije imao šansu da govori ispred nekog supermarketa, a ja imam. Pesma kaže da najmudrija srpska glava spava na Lovćenu, pa što mu se ne bismo pridružili i mi. Ali java kaže da je ta akademska tišina neprirodna. Da li je ta pojava za vas utisak godine, meseca ili utisak nedelje? Utisak je da utiska nema. A tišina je najmoćniji utisak. Bez tišine i tame ne bi se ništa ni čulo ni videlo. O Olji i „Utisku nedelje“ Nedavno se čulo da je Srbija pravo mesto za primenu Ajnštajnove teorije relativiteta. Dokaz za to pružio nam je neki drugi Ajnštajn, koji je pokazao da je emisija Olje Bećković relativna pojava koja zavise samo od njega. - Ako se u Srbiji kladionica zove „Mocart“, što se bilo ko ne bi zvao Ajnštajn. Nedavno ste prvi put učestvovali u „Utisku“, koji je bio ispred televizije B92. Zašto nikad niste bili gost u ovoj emisiji, da li ste se vi plašili da dođete ili vaša ćerka da vas pozove, da ne bismo saznali ko je dominantniji u porodici Bećković? - Brojna smo porodica. Bilo bi nepravedno da se u emisiji pojavimo samo nas dvoje. A da svi džumle nagrnemo u emisiju, polovina bi morala da okrene leđa gledalištu. O svakodnevniciDa li ste vi okrenuli leđa tabloidima ili kao nekadašnji novinar Čika gledate s radošću čemu ste udarili temelje? - Čik nije ni sanjao da će imati tako svetlu budućnost. Sad bi mogao da naplaćuje i autorska prava. Kao da naš svet ne može da se najede jeftinoće, stiropora i mokrog kartona. Za nešto vrednije dugo nećemo biti sposobni. Uz kinesku garderobu i tabloide život se lakše podnosi. UzorImate li svoju Fejsbuk stranicu i da li ste na društvenim mrežama? - Nisam o tome stigao ni da razmislim, a čujem da imam jedanaest profila. Šta mislite o Novaku Ðokoviću? - Novakov reket je poslednja srpska sablja.

Pročitajte još:(INTERVJU) Prof. dr Mila Alečković: Ne može bez Šešelja!

Izvor: Kurir