Pravda

Napadnut je na pragu svog stana i ponižen od onih kojima je posvetio ceo život i većinu svojih knjiga. I umesto bezbrižne starosti, Rašu pohodi strah. „Naravno da se bojim. Oni znaju moj sprat, moj stan, hteli su jednom da upadnu, što ne bi pokušali opet da me vrebaju i savladaju? Otkud znam šta se može desiti. Ja sam iz tog straha napravio grešku i rekao da sam oboleo od ‘paranoje Beograd‘. Javio mi se odmah kum iz Novog Sada i prebacio mi da sam pogrešio. Rekao mi je: ‘Što si dirao Beograd, nije tebe napao Beograd‘. Možda je u pravu, ali starci Beograda su pod udarom i nezaštićeni. Da li mi žrtve treba da sad napravimo Udruženje za zaštitu staraca, kao što ima udruženje za zaštitu životinja? Ozbiljno mislim. Ali naše udruženje ne bi imalo snagu argumenta - niti možemo da štrajkujemo niti da se bijemo. Pogotovo ja, koji se u životu nisam potukao. Nekoliko dana posle napada sretnem jednog prosjaka u kolicima i ispričam mu da su me napali, a on mi kaže: ‘Da vas naučim dva-tri grifa za odbranu od udarca nožem ili pesnicom‘. Ostavite me na miru, kažem, ne mogu ja u 81. godini učiti da se tučem. Ja sam nemoćni starac, a on se naljuti. Bogami, njega ne bi uspeli da savladaju, vrlo je snažan!“ Slika iz rata I dok razmišlja o tome kakvo je detinjstvo desetogodišnjaka koji su pokušali da mu provale u stan, a njega da povrede, sa setom se seća sopstvenih dečačkih dana u spokojnom miru Mokrina, ali i prvih susreta sa zlom. „Moje detinjstvo je bilo srećno. Imao sam dva starija brata, Lazara i Dušana. Laza je uvek bio tu da me brani, ako neko hoće da me bije. On je sad u staračkom domu i ne može više da mi pomogne ni da me zaštiti. Dobro je biti u staračkom domu, tamo čuvaju starce. Agresori deca postoje u mom davnom sećanju od pre sedamdeset godina. Sećam se kad su Nemci ušli u naše selo Mokrin, onda je njegov vršnjak Švaba hteo da tuče Dušana. Ostala mi je mračna slika kako se mi srpska deca pribijamo uz zid naše sokolane a prilazi nam grupa švapske dece čija je soldateska pokorila naše selo i preti Dušku. Bio sam zapanjen, jer je hteo da ga bije bez razloga. Mogao sam da razumem da neko nekog hoće da bije iz određenog razloga, ali ovo je bio hilterjungendovski pokušaj napada na malog srpskog dečaka. To sam upamtio. Eto, to je analogija koju vidim sa ovim slučajem.“ Nasilje rađa nasilje I ne traga za krivicom, stvari su za njega isuviše poznate. „Čovečanstvo je dete nasilja, ljudski rod rađa nasilje. Pogledajte samo spoljnopolitičku rubriku novina i sve će vam biti jasno. Kad sam svoju drugu knjigu bajki nazvao ‘Opasne bajke’, pitali su me zašto opasne? U teoriji bajki ima dva gledišta. Jedno stoji na stanovištu da je život surov i opasan i da su bajke od pamtiveka surove i opasne. Takva je bajka o Crvenkapi, o Pepeljugi... i pristalice ove teorije kažu da treba pripremati decu za surovi i opasni svet. A ima druga struja koja kaže kako su opasne bajke plod surovog kapitalističkog umovanja. Ipak, mislim da većina ljudi čezne za dobrotom i uvek bih deci savetovao da se okreću dobroti, a zameram vaspitačima koji su nepravedni prema deci i pozivam ih da budu bolji i dobroćudniji prema dečici. Zato ja deci opraštam, jedino ne mogu da oprostim odraslim ljudima koji dobiju malu decu, a onda od njih naprave monstrume. Deci bih poručio da se bore za svoju sreću i da će sreću ostvariti ako se bore za sreću drugih. Ako krenu prema drugima agresivno i neprijateljski, svet će im se vratiti u neprijateljskom stroju i počeće da ih goni. Lov na sreću je putem dobrote.“ Usamljenost Rašina formula sreće funkcionisala je besprekorno dok nije stigla usamljenost. „Ja sam bio donedavno srećan čovek, a onda mi je pre dve godine umrla žena. To je bio težak udarac. Bili smo zajedno 55 godina, ceo jedan život. Sad se osećam kao na godišnjem odmoru iz paklene kuće smrti. Još sam živ, nisam u kući smrti gde mi je žena.“ Raša ima dvoje dece i oboje su na neki način crkveni ljudi. Ćerka je ikonopisac, a sin je sveštenik u Moskvi. Ima simpatičnu teoriju zašto su mu se deca opredelila za takav životni put. „Pa, zovu se Popov. To je takozvana psihologija prezimena, ona vas određuje. Da se prezivaš Šifonjerović ti bi išao raširen kao šifonjer.“

Pročitajte još:Da li je ovo ubica Zvezdaša u Istanbulu? (VIDEO)Advokati: Bez prekida štrajka, pređena psihološka granica

Otkriva i tajnu sopstvene razbarušenosti, koja je njegov imidž otkako za Rašu znamo. „To je genetski. U celom Mokrinu suvo vreme, nigde blata, samo prašina, a moj deda Dušan dođe sa blatom na cipelama. Pitaju ga gde je našao blato, on sleže ramenima. Bio je aljkav, apa-drapa, to je gen i to sam nasledio od njega. Opet, moj najstariji brat Duško je imao 250 belih košulja. To nije bila soba, nego tekstilna radnja! A ja sam jutros jedva našao ovu jednu i nju sam morao da zakopčam pod vratom jer joj ovde fali jedno dugme. To su geni.“ U rodni Mokrin ide još samo na dan pesnika Mike Antića 24. juna i na Uskrs. Do pre dve godine išao je tamo i poslednje nedelje februara da kao spiker vodi borbu guskova. Sad samuje među knjigama na sedmom spratu jedne beogradske zgrade, na papirićima vodi dnevnik jeseni svog života i onda te papiriće lepi lepkom u male knjige i čita Aleksandra Dimu. Ostavite ga na miru! Izvor: Blic