Pravda

Opsesije Adolfa Hitlera su se uglavnom pokazale opasnim za svet, a on je bio vrlo sklon raznim nezdravim fiksacijama: bio je opsednut sobom, likovnom akademijom, snovima o veličini, Evom Braun, mržnjom protiv Jevreja, ali i – što malo ko zna – Turskom. Iako su koreni razvoja Trećeg rajha prilično temeljno analizirani, na jedan faktor se ne obraća dovoljna pažnja – a to je značaj Turske i Mustafe Kemala Ataturka na firerova razmišljanja. Hitler je Ataturka zvao svojom „blistavom zvezdom“. U svojoj novoj knjizi „Ataturk u nacističkoj imaginaciji“, Štefan Irig je predstavio koliki su značaj imali Ataturk i tadašnja Turska u stvaranju ambijenta u kom je nastao nacistički pokret. Turska revolucija je 20-ih godina prošlog veka inspirisala mnoge polemike, a ne samo da su nacisti kreirali svoj nacional-socijalistički model po uzoru na Tursku, već su i lično Gebels i Hitler bili omađijani svime što je Ataturk radio u Turskoj. Nakon kraja Prvog svetskog rata, Nemci – a pogotovo konzervativci – su bili obuzeti osećanjem nepravde nakon mirovnog sporazuma u Parizu. Osim njih, još jedna bivša supersila sa istoka je preživljavala vrlo teške trenutke. Tadašnja Turska je ostala rasparčana, a veliki delovi njene nekadašnje teritorije su podeljeni Grčkoj, Jermeniji, kao i velikim silama poput V. Britanije, Italije i Francuske. Međutim, počevši od 1919. godine, turski nacionalisti na čelu sa Ataturkom su transformisali državu od autsajdera do uspešne države koja je pobedila Grke, Francuze i Jermene na mnogim frontovima. Turska je uspela da „izboksuje“ novi mirovni sporazum (sporazum u Lozani 1923) koji je rezultovao uspostavljanjem granica moderne Turske. Za to vreme je štampa u Nemačkoj bila oduševljena ovim podvigom Kemala Ataturka. Dnevne i nedeljne novine su bile prepune priča o Turskoj. Tokom narednih pet godina, objavljeno više od 2.000 članaka o ovoj zemlji. Činjenica koju mnogi istoričari uzimaju zdravo za gotovo kada navode Musolinija kao glavnog Hitlerovog uzora je ta da je sam Musolini za sebe govorio da je on „Mustafa Kemal milanske Ankare“. Propaganda u nemačkoj štampi o Turskoj je pripremala teren za Hitlerov Pivnički puč, kada je neuspešno pokušao da preuzme vlast, inspirisan Ataturkovim podvigom. Tek nakon tog neuspeha je Hitler shvatio da mora da dođe na vlast „demokratskijim“ putem, poput Musolinija, što mu je na kraju i pošlo za rukom. Godine 1938. Hitler je na svoj rođendan izjavio sledeće: - Ataturk je bio prvi koji je pokazao da je moguće mobilisati i preporoditi zemlju koja je bila potpuno izgubljena. Ako kažemo da je Ataturk učitelj, Musolini bi bio njegov prvi, a ja drugi učenik. Na dan Ataturkove smrti, nemački mediji su bili prepuni priča o njemu, iako je on umro samo dan posle čuvene „Kristalne noći“. Najveća sličnost između nacističke i Ataturkove vladavine je u tragedijama Holokausta i genocida nad Jermenima, koji se dogodio pre Ataturkovog dolaska na vlast. Nacisti su smatrali Jermene Jevrejima sa istoka i negirali su postojanje bilo kakvog zločina. Danas je situacija drugačija. Kada Nemci pominju Tursku, to čine u kontekstu imigracije, asimilacije i kandidature za EU. Štefan Irig je u svojoj knjizi pokazao da su koreni odnosa ove dve zemlje daleko dublji nego što se čine na prvi pogled.

Pročitajte još:Asadova armija opkolila islamiste severoistočno od Alepa

Izvor: Blic