Pravda

Podugačkom spisku nezadovoljnih ovih dana pridružiće se, kažu, taksisti i prevoznici. Ne treba zaboraviti da su pre samo nekoliko nedelja glas podigli lekari i kafedžije. Za Ivicu Cvetanovića, predsednika Konfederacije slobodnih sindikata, loš materijalni položaj radnika je okidač za veliki broj štrajkova u Srbiji. Smanjenje ionako malih zarada u prosveti, zdravstvu i socijalnoj zaštiti u vreme kada poskupljuju osnovne životne namirnice i pada vrednost dinara može, smatra on, jedino da narod otera na ulicu. - Ovo je očekivani odgovor zaposlenih u vreme kada nema socijalnog dijaloga. Zašto svi nismo delili teret krize smanjenjem plata od po, recimo, jedan odsto, pa bi nastavnicima onda koverta bila tanja za 300-400 dinara, a ne za tri ili četiri hiljade - pita se Cvetanović. - Sve javne službe su jako nezadovoljne, a rešenje je jedino u razgovoru. Nepostojanje socijalnog dijaloga je i za Ranku Savić, predsednicu Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije najveći problem. Država, po njoj, nema sistemsko rešenje za mnogobrojne probleme, a radnici više ne mogu da čekaju pa izlaze na ulice. - Vlada je krenula od kraja, prvo smanjuje plate, što je trebalo da bude poslednja mera - kaže ona. - Vlast ima moć, ali njihove uredbe i zakoni moraju da funkcionišu i u praksi. Priča o štrajkovima će se tek zahuktati potpomognuta istrajnošću advokata. Ona navodi da je prema podacima ASNS sa terena širom Srbije nastavljeno zapošljavanje u javnom sektoru, a da su javna komunalna preduzeća "bogatija" za 10.000 novih partijskih poslušnika. Sada bi svi oni trebalo da dele odgovornost sa zaposlenima koji su pred penzijom. - Objektivno materijalni položaj mnogih je daleko ispod civilizacijskog standarda i to je cena nasilno odlagane tranzicije koja je obeležila poslednje dve i po decenije - kaže profesor sociologije rada Darko Marinković. - Kod nas je bilo oklevanja praćenog nedostatkom konsenzusa, a iskustvo razvijenih zemalja tranzicije poput Češke, Slovenije i Poljske nismo koristili. Sprovedena je tajkunska privatizacija, a cenu je platio svet rada. Profesor Marinković dodaje da je krajnje vreme da potrčimo za vozom reformi, iako je teško ubediti ljude da u njih veruju, jer se godinama priča o njima, a ništa se ne menja. Štrajkovi kao manifestacije nezadovoljstva, međutim, nemaju u Srbiji veliku moć ni rezultate. Sve se svodi na kratkotrajne i sitne beneficije, a koreni nezadovoljstva ostaju. To je sve, smatra on, proizašlo iz neodgovornog ponašanja sindikalnih rukovodstava.

Pročitajte još:STOLTENBERG NATO-ZEMLJAMA: Naoružavajte se, više nismo u mirnim vremenima

Izvor: Večernje novosti