Pravda

U srpskoj javnosti i političkoj čaršiji, poslovično opterećenom dnevnom politikom i traženjem odgovora na pitanja „ko će koga i sa kim” - i povratak Vojislava Šešelja iz Haga je isključivo sagledavan u ovom svetlu. Dakle, postavljalo se pitanje: šta i koliko Šešelj može da promeni ili poremeti u unutrašnjoj politici? Međutim, značaj povratka Vojislava Šešelja iz Haga je mnogo šire pitanje. To nema ama baš nikakve veze sa onim što će on uraditi ili, još je verovatnije - neće uraditi u dnevnoj politici. Istorijski događaji se po pravilu odražavaju dugoročno na politiku u jednoj zemlji ili politiku jedne zemlje, ali kratkoročno posmatrano, to najčešće nema nekog velikog efekta. A dugoročnog efekta od svega ovoga će biti. Jer: Vojislav Šešelj jeste pobedio Haški tribunal. I njegova pobeda je istorijska! Slučaj Vojislava Šešelja će se ubuduće često citirati i koristiti u pravnoj nauci i političkoj teoriji, kako bi se pokazalo čemu je međunarodni sud sa dugim nazivom, a koji je trebao da se pozabavi zločinima protiv čovečnosti tokom građanskog rata u nekadašnjoj Jugoslaviji, zapravo služio. Ugled Haškog tribunala je već uveliko bio poljuljan i pre puštanja Vojislava Šešelja na slobodu. Skandalozne presude i neubedljiva svedočenja doprineli su tome, a afera „Vikiliks” je izbacila na površinu i niz drugih stvari, koje potpuno diskredituju ovu instituciju. Ipak, „slučaj Šešelj” je ilustrativan primer i dokazni materijal na koji Haški tribunal i oni koji su ga osnovali jednostavno nemaju odgovor. Držati čoveka u pritvoru duže od jedne decenije na osnovu konstruisane optužbe, raditi sve kako bi mu se narušilo zdravstveno stanje i na kraju ga pustiti bez presude, tek tako, kao da se ništa nije ni zbilo, moglo se desiti samo tokom tridesetih godina HH veka u sovjetskom pravosudnom sistemu. O tome je još davno pisao Danilo Kiš u svojoj „Grobnici za Borisa Davidoviča”. Posle puštanja Šešelja, Haški tribunal je klinički mrtav i ne samo da će sve buduće presude biti bez potrebnog legitimiteta, već se u pitanje dovode i sve donete do sada. Otuda i panika u Zagrebu, a zatim, sa izvesnim zakašnjenjem, i u Briselu. Hrvatska je i zvaničnim putem pokrenula protest zbog javnih nastupa Vojislava Šešelja, a zatim je o tome raspravljano i unutar Evropskog parlamenta. Kako je najavio predsednik komšijske države Ivo Josipović, na kraju bi o svemu trebalo da se izjasni i Savet bezbednosti UN. U rezoluciji Evropskog parlamenta se „snažno osuđuje Šešeljevo ratno huškanje, ohrabrivanje teritorijalnih pretenzija i pokušaji da se Srbija skrene sa evropskog puta”. Evropski parlament i upozorava da su Šešeljeve izjave „otvorile rane i da bi mogle da podriju napore po pitanju regionalnog pomirenja i napretka koji je postignut poslednjih godina”. Ovakva, histerična reakcija, jedne od četiri najvažnije institucije EU, zapravo potvrđuje sve napred iznete zaključke. Uloga Haškog tribunala nije bila da kažnjava zločince. Da je to bila uloga suda, ne bi se tako provukli Ramuš Haradinaj i Naser Orić, na primer. Haški tribunal je bio samo puko sredstvo SAD, preko kojeg je trebalo sa jedne strane vršiti pritisak na Srbiju (donekle i na druge eks-jugoslovenske zemlje kada je to bilo u interesu SAD), dok je sa druge strane trebalo presudama „pisati istoriju” jugoslovenskog građanskog rata. Na kraju, zahvaljujući tako „napisanoj istoriji” uspostavljen je poredak u regionu, u kojem je Srbiji trajno namenjena podređena uloga. Kako i da bude drugačija, kada su Srbi krivci za ratove i nesreće? Kolapsom Haškog tribunala i njegovim delegitimizovanjem u pitanje se dovodi i strpljivo građena istorijska konstrukcija. A kada se to otvori, automatski na dnevni red dolazi i pitanje „novog balkanskog poretka” koji su u prethodne dve i po decenije skrojile zapadne zemlje. Otuda i panično pominjanje mogućnosti da Srbija može „skrenuti sa evropskog puta” i „podrivanju napora po pitanju regionalnog pomirenja” od strane Evropskog parlamenta. Na kraju, može se ispostaviti posle izvesnog vremena da su sve ove konstrukcije bile manjkave i da su se morale srušiti same od sebe. Može se ispostaviti i da su i SAD i posebno pojedine evropske zemlje napravile niz grešaka na Balkanu, koje će ih skupo koštati u vremenu koje dolazi. Možda bi se sve to desilo i da nije bilo Šešeljeve pobede nad Haškim tribunalom. Ali, pošto se ona desila, verovatno će ostati zapisano kako je ovo bila jedna od značajnijih prekretnica u našoj savremenoj istoriji. Instiktivno reagujući, hrvatski političari su pokazali da ih ovakav rasplet plaši, a njihove kolege iz EU su javno manifestovale, pošto su napravile zakasnelu računicu šta iz svega ovoga može da izađe, da ih to itekako zabrinjava. Ostalo je samo da se o ovome malo porazmisli i u Srbiji. Valjda nas se to tiče. Za početak, mogao bi se od strane državnih organa pokrenuti posao prikupljanja materijala za publikovanje bele knjige o nepravilnostima u radu Haškog tribunala. Da to bude nekakav odgovor i pritiscima koji dolaze iz Brisela i svim optužbama i neprijatnostima koje dolaze iz Zagreba. A kasnije, stvari će se u dobroj meri odvijati same od sebe. Klupko je tek počelo da se odmotava.

Pročitajte još:Šešelj se uključio u direktan program hrvatske televizije: Morate da se povučete iz Krajine!

Izvor: Fakti.org