Pravda

Placek je, naime, izjavio kako rusku aneksiju Krima valja naknadno uskladiti s međunarodnim pravom tako da bude prihvatljiva za sve. Augštajnov glas podrške Placeku u Nemačkoj je, naravno, glas vapijućeg u pustinji. Ogromna većina političara i medija ostrvila se na zagovornika „politike povlađivanja” optuživši ga – u već uobičajenoj analogiji – za optiranje za „novi Minhenski sporazum” odnosno za ponavljanje greške Engleske i Francuske (oličenih u Čembrlenu i Daladjeu) iz 1938. godine u Minhenu kada su Hitleru priznali pravo na Sudetsku oblast. Ključni deo ove analogije jeste, naravno, onaj kojim se sugeriše kako je Putin novi Hitler. Na valu tog poređenja jašu već mesecima brojni evropski i američki političari i publicisti. Inokosni glasovi – poput Augštajnovog ili Placekovog – gotovo da se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Odjeci ove debate stižu i na naše strane. Tako je, recimo, Igor Mandić izjavom da mu je „Putin simpatija” hrvatske državotvorce najedio i više nego ocenom da je Dobrica Ćosić veći od Krleže. (Sličnu izjavu o Putinu dao je dva meseca ranije i Duško Vujošević: „Mislim da je vratio dostojanstvo Rusima i Slovenima i njegov sam fan!”) Postavlja se pitanje: zašto je za mnoge toliko uznemirujuća činjenica da neko koga ne mogu olako otpisati kao mračnjaka i nacionalistu simpatiše Putina i smatra se njegovim fanom? Folker Rije, nemački ministar odbrane iz vremena bombardovanja SR Jugoslavije, koji je pre samo četiri godine pozivao Rusiju da se pridruži NATO-u, sada tvrdi da „ne zna nikoga na svetu ko želi da usvoji ruski sistem”. Augštajn to lucidno komentariše: „Tu progovara zapadnjačka nadutost. Što je Zapad arogantniji, samouvereniji, nezainteresovaniji, to je ismejani ruski sistem privlačniji za one na evropskoj margini. Tako nam i treba, kada su nam Bugari lenjivici koji parazitiraju na našoj socijalnoj pomoći.” Augštajn je, naravno, u pravu, ali čini se da ne ide dovoljno daleko. Putina je, naime, moguće simpatisati i bez želje da se usvoji „ruski sistem”. Taksista koji me nedavno u rano jutro vozio na Surčin, u kolima je slušao Radio Glas Rusije i imao je potrebu da mi kaže kako isti informativni program sluša svakog jutra i kako jedino njima veruje. Monolog je inače bio žanrovski: red kritike vladajuće politike, red nostalgije po principu kako nam je nekad svima bilo bolje, red nadanja da će deci i unucima opet biti dobro. Svoju projekciju nade u bolju budućnost taksista ipak vidi u EU: u mogućnosti da se studira u Berlinu, radi u Beču, letuje na Sardiniji ili na Ibici. Računa ipak da takvo što neće morati da se plati izdajom Rusije, uvođenjem sankcija, neprijateljstvom prema „majci svog plemena”. U svakoj srpskoj politici prema Rusiji valja voditi računa o tom sentimentu. Izvorno je taj sentiment pan(južno)slavenski. Nema nijednog srpskog pisca koji je o Rusiji pisao tako lepo, poneseno i uzvišeno kao što su to radili Miroslav Krleža i Tin Ujević. Potvrđuju to silne Krležine partiture o Juraju Križaniću, kao i sugestivna Ujevićeva pesma „Rusiji Rusija”, prvi put objavljena u „Zabavniku”, na Krfu 1918. godine. Peva tu Ujević: „Majko svom plemenu kakvu ja sam snio / u bujne večeri i predzorja vruća, vladaj našim grčem, krvava Rusijo, / caruj dušom našom, Velika Buduća; / jer ako se ruši kamen sa kamena, / i ako tvoj dvorac ponire stubokom, / još se čuva žižak svetoga plamena, / kao biser tajne, u srcu dubokom. / (...) Ne suvišna plača za blaženim odrom/ (mojih tajnih suza višnji bog je jemac), / no molitva srca ovom Svodu modrom: / uzdah, kletvu težak: Slaven nije Nijemac!” To da Sloven nije Nemac naoko je tek banalna istina. Na drugi pogled, to ponekom možda može da zazvuči i antinemački. A zapravo nije tako. Evrope nema bez Slovena i bez Nemaca (kao što Jugoslavije nema bez Srba i Hrvata, dodao bi neko). Sa svešću da Sloven nije Nemac (i da Nemac nije Sloven) počinje mogućnost ravnopravne saradnje Slovena i Nemaca, počinje ono za šta se u poslednje vreme zalaže nekoliko istaknutih figura u nemačkom javnom životu, uključujući Augštajna i Placeka, počinje razumevanje činjenice da interesi Zapada nisu jedini interesi koji su u globalnoj politici unapred zadati i aksiomatski.

Pročitajte još:VUČIĆ: Rezolucija EP o Šešelju je uvredljiva za Srbiju!

Izneveravanje niza dogovora sa SSSR-om i Rusijom od kraja osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog stoleća, voluntaristička i arbitrarna odluka da se slučaj Kosova proglasi slučajem sui generis i celi niz kratkovidih i nadmenih odluka, doveli su Zapad do tačke da svaku rusku legitimnu odbranu svojih interesa proglašava fašizmom i agresijom. Razumevanje prostih geopolitičkih zakonitosti ne predstavlja nužno poziv za prihvatanje „ruskog sistema”. Racionalni glasovi se, međutim, pokušavaju prigušiti agresijom. (Augštajn je ponovo lucidno precizan: „Ako ruskog predsednika u prve tri sekunde razgovora ne nazovete svetskim zločincem, postajete odgovorni za aneksiju Krima i ruske antigej zakone. Vrla nova forma javnog ispitivanja ličnih uverenja.”) Telegrafski govoreći: prava proevropska politika nije i ne treba da bude antiruska, ni iz nemačke, ni iz srpske perspektive. Piše: Muharem Bazdulj Izvor: Politika