Od tog trenutka, ovaj krupni veseljak počeo je da svoja zaduženja shvata isuviše ozbiljno. Jedan drugi vojnik iz brigade žalio se na njegove ponašanje, i zatražio da se sa njim popriča kako bi se izbegle neprilike. Svestan Počučinih intelektualnih kapaciteta (po profesiji, Počuča je novinar), bilo je teško objasniti mu da se u ovakvoj situaciji mora ponašati kao vojnik i da mora da sluša naređenja. Radomir je imao tu potrebu da stalno ističe sebe, vrlo često zbijajući šale i glasno govoreći, kako bi privukao pažnju ostalih ljudi. No, vratimo se na suštinu. Nakon što smo rešili sitne konflikte i pošto smo ponovo uspostavili međusobno poverenje, upoznao sam Mačkića, Radomirovog prijatelja. Kako je vreme prolazilo, uspeli smo bolje da se upoznamo i ja sam odlučio da ga postavim za Komandanta logistike u brigadi, znajući da on živi u Moskvi (doduše ilegalno). Meni je mnogo značilo da imam nekog ko je mogao da pokupi dobrovoljce na aerodromu, da ih uputi na mene, i ko bi mogao da se bavi svim kontaktima logističke ili političke prirode koje sam imao. Ispostavilo se da sam počinio sam ogromnu grešku. Nije to bila naivnost sa moje strane, već, jednostavno, znajući da smo u ratu, a da je on Srbin, smatrao sam da mu mogu verovati i ni na kraj pameti mi nije bilo da naša dva saborca imaju drugačiji plan od samog početka. Tada Bata i Mačkić počinju intezivno da provode vreme zajedno. Jednog dana, Mačkić mi je pričao o projektu koji bi dobio ime po Husarima, što sam ja mislio da će biti zanimljivo jer se radilo o projektu koji bi objedinio Srbe i Francuze. Prihvatio sam da se taj projekat ostvari. Ubrzo su nam se Španci pridružili i naša organizacija Unité Continentale je odbila da nastavi sa realizacijom tog projekta, jer smo smatrali da naša prvobitna ideja o stvaranju unije različitih političkih i religioznih partija čiji je glavni cilj borba protiv američkog imperijalizma bila mnogo primamljivija nego stvaranje jedne strogo određene, ortodoksne brigade. Ideja naše organizacije je da se Novorusija i Rusija okrenu ka Evropi, ali onoj Evropi kakva je ona nekada bila, kontinent ponosnih i dostojanstvenih naroda koji se međusobno poštuju i rade zajednički na stvaranju Evrope koja deli iste tradicionalne vrednosti sa Rusijom i ruskim narodom. I ideja je bila da upravo ti borci koji su došli iz Evrope da se bore u Novorusiji budu za Rusiju veza sa onim delom evropskih naroda koji isto razmišlja i zalaže se za tradicionalne vrednosti, očuvanje porodice i ispovedanje religije (što mislim da treba da ostane lična stvar i ne treba da se nameće, već da se predstavi kao prirodno stanje i spas za izgubljene duše). Nakon što je naša organizacija odbila realizaciju ideje o Husarima, obrazložio sam Mačkiću razloge za odustajanje od projekta, ali se ispostavilo da je on već tada primio 600 evra iz Francuske koji su bili namenjeni za hranu i opremu novih dobrovoljaca koji su stigli. Rekao sam Mačkiću da više nema potrebe da se bavi logistikom neko vreme, sve dok ga ne potražim u Moskvi. On je to odbio da učini, želeći pošto poto da nastavi sa ostvarivanjem projekta Husara, ne slušajući pritom naređenja koja sam mu dao. Zatim je počeo da vrbuje druge ljude iz brigade koji na to, podrazumeva se, nisu obraćali pažnju, govoreći im da sam ja francuski špijun, ludak i paranoja. Eto na koji način mi je Mačkić zahvalio na svemu što sam za njega učinio. Nekoliko dana kasnije, dobrovoljci su došli do mene, pitao sam ih gde je novac, a oni su mi samo odgovorili da oni ni evro od tog novca nisu videli. Videvši na njegovom sajtu majice sa husarskim logoima, postalo mi je jasno da su Počuča i Mačkić zloupotrebili i iskoristili novac naše organizacije kako bi napravili sopstvenu Husarsku brigadu. Nakon toga, znajući da je Počuča bio glavni organizator čitave te ideje, odlučio sam da ga pošaljem na teren i da ga prebacim u drugu grupu Srba u Donjecku, kako ne bih više imao problema sa njim. Želeo sam da ga prebacim u zamenu za sumu od 200 evra, što je bila cifra koju sam ja platio iz svog džepa za njegovu avionsku kartu (kako bi nam se priključio kao dobrovoljac). Svestan da smo u ratu i da novca nemamo, svaki dinar nam je bio bitan kako bismo opstali. „Napoleon“, kako me on zove, platio je dolazak svih svojih ljudi, opremio ih, organizovao logistiku kako ništa ne bi falilo. A naročito sam želeo da dvojici o kojima je reč dam šansu da zajednički nešto stvore kako bismo se svi zajedno borili protiv američkog imperijalizma. Poznajući Počučinu prošlost, bilo je nezamislivo za tog Fejsbuk veterana koji je proveo jedan mesec u krevetu jer je povredio stopalo kada je želeo da udari na drugog Srbina, da mu komandant bude neko ko nije Srbin. Čisto informativno, ja sam rođen u Francuskoj, moja majka je Srpkinja, otac Crnogorac. Moji preci potiču sa Kosova i svi do jednog su učestvovali u svim ratovima na strani Srbije. Moja duša je srpska, mojim venama teče srpska krv, iako moj nivo poznavanja srpskog jezika ne može da se poredi s Počučinim. Ali moje ideje, moje srce, moja duša mnogo su čistiji od svih tih prostih ljudi koji i u ratu uvek zavide drugome, gledajući da ga sputaju i zauzmu njegovo mesto.
Pročitajte još:(FOTO) Ukrajinski bataljon „AZOV“ veliča NATO i Adolfa HitleraU nastavku priče, pojavio se jedan čovek od pedesetak godina, Goran Gerovac, koji mi je, takoreći, dao rok od 24 časa, preteći mi smrću, a da me nije ni obavestio na Fejsbuku. Odlučio sam da kontaktiram tog smešnog čoveka, koji je bio jako besan i kleo se da će rešiti sukob sa mnom, koji navodno štitim jednog lopova koji ne želi da mu vrati njegov novac i koji je u moje ime govorio da je komandant Husara. Možete na Počučinom zidu proveriti sve to, ukoliko nije izbrisao objavu. No, da se vratim na temu. Nakon pretnji koje mi je Goran uputio, odlučio sam da ja postavim ultimatum Mačkiću. Uslovi su bili da Mačkić snimi video u kom se odriče titule komandanta Husara, u kom će u znak izvinjenja poslati 5000 evra za izgubljeno vreme i štetu koju je naneo našoj organizaciji i da ću ja dopustiti da se Husari osnuju bez problema jer cilj nam je svima isti – borba protiv NATO fašista. Stvar je u tome da nisam mogao da dopustim da komandant Husara bude čovek koji me je pokrao. Eto, to bi bio ukratko rezime cele ove priče. Što se mene tiče, neću više odgovarati na njihove provokacije. Za razliku od njih, ja sam svakodnevno na terenu i aktivno radim na dovođenju novih dobrovoljaca kako bismo bili što brojniji, što opremljeniji i kako bismo efikasno delovali u danima koji dolaze. Umetnost rata je, pre svega, u strpljenju. Još jedna stvar što se tiče interneta. Bez interneta i društvenih mreža bilo bi nemoguće da se toliko ljudi iz različitih sfera i delova sveta zainteresuju da nam se pridruže. Fotografije i propaganda su oružje četvrte generacije koja može promeniti tok istorije ako se koristi na stručan način, što je slučaj sa našom organizacijom do dana današnjeg. Da je internet bio prisutniji u doba rata u Jugoslaviji, viđenje istorije bilo bi drugačije i Srbi ne bi bili okarakterisani kao zločinci. Ne tražim od vas da se odlučite koga ovde podržavate jer mi svi treba da se držimo zajedno i da se ne delimo jer nas upravo nesloga i ubija. Želim samo da pravda pobedi i da lopovi i ratni profiteri budu okarakterisani kao takvi. Neka nam je Bog svima u pomoći, neka ratne profitere vrati na pravi put, put razuma, i neka mir ponovo zavlada među nama! Nikola Perović, 27.11.2014." Izvor: Pravda
