Ipak, izvesno je da se tada jedna generacija naših studenta podigla da odbrani demokratske izbore, univerzitetske slobode i nacionalno dostojanstvo. Velika većina tadašnjih studenata pretpostavila je ideale i opšte dobro ličnim interesima i uskogrudom razumevanju života koji su nametali tadašnji autoritarni režim, iskvarena opozicija, šovinistički ratovi, izdajničke elite i na kraju, mada ne najmanje važno, gramzivi i agresivni nacionalizmi nekoliko evropskih i jedne prekookeanske sile. Nisam zaboravio ni manje dražesne momente. Sitne lopove koji su nekako dobili indeks, a onda krali kompjutere, priloge građana... Ni pametne i sposobne gladnice koje su još tada htele da budu ministri i poslanici, pa danas svojim praznim, krezovskim i lukulovskim životom igraju ulogu presitih i prebogatih vođa siromašnog i nesrećnog naroda. Tada su ih odavali samo pogledi – živi, gramzivi, na svaku naivnu čestitost podsmešljivi.
Pročitajte još: ŽESTOK UDAR NA DONJECK: Ukrajinci napali predgrađe Donjecka!Pre nekoliko dana ušao sam u isti amfiteatar. Nisam došao da držim predavanje, mada sam već neku godinu zaposlen na fakultetu. Zajedno sa malobrojnim profesorima prisustvovao sam studentskom zboru. Fakultet je već gotovo mesec dana pod blokadom. Grupa studenata zabravila je učionice i izbacuje studente i profesore koji bi možda želeli da drže nastavu. Legitimitet su potražili u „zboru”, domaćoj verziji anarhoidnog plenuma. Tamo nekoliko stotina studenata samovlasno odluči o tome da li će fakultet raditi ili ne, a onda tu svoju odluku provedu silom uvereni da fakultetska uprava nikada neće pozvati policiju i narušiti autonomiju univerziteta (tu „građansko-buržoasku šaradu i atavizam iz srednjeg veka”), a ako neki studenti pokušaju da prekinu blokadu smesta će biti proglašeni za fašiste. U Srbiji nikada nije bilo suočavanja s komunističkom prošlošću i istinske demokratizacije. Zato ovde dobar deo elite veruje da zločini po definiciji ne moraju biti loši ako ih „napredni” ljudi sprovode radi „dobrog” cilja. Zato je anarhoidni aktivista koji je neuspešno pokušao da izvrši teroristički napad dospeo na naslovnu stranicu jednih novina i to kao „zatočenik savesti”, koji je uzgred nešto ranije rekao kako je opravdano da radnici saspu kiselinu u lice drugim radnicima... U takvoj atmosferi Filozofski fakultet je već osam godina igralište raznih anarhističkih i neokomunističkih grupa. Naravno studentski zahtevi nemaju nikakve veze sa ideologijom. Reč je o zahtevima ispodprosečnih studenata, kandidata za buduće tranzicione gubitnike, za nekim dodatnim pravima, olakšavanjem studiranja ili smanjenjem nekih od materijalnih davanja. Svaka od blokada pokazala je slabost fakulteta, njegovih ustanova, države, ali i naših demokratskih i parlamentarnih tradicija. Anarhisti su vežbali svoje revolucionarne aktivnosti, uprave i ostali studenti su im popuštali uvereni da tako štite neka svoja nezaslužena prava, a sistem univerzitetske nastave na Filozofskom fakultetu nepovratno opada i propada. Dok sam slušao govornike na zboru, koji su se podsmevali demokratiji, tradicijama, dramili o napuštanju fakulteta zato što im posle osam godina studiranja neće biti omogućeno da nastave po starom programu, zato što prijava ispita posle dva padanja neće koštati 100, već 480 dinara, zato što će morati nešto da plate pošto su se izborili da im i kada imaju 20 odsto bodova manje od propisanog broja i dalje bude priznato pravo da upišu narednu godinu... Posmatrao sam studente koji su nemo pratili moderatore zbora. NJihovi pogledi bili su prepoznatljivi, blistali su sjajem koji pamtim kod mojih uspešnih saboraca današnjih milionera... Mojih iskvarenih vršnjaka bilo je istina malo, a želeli su da postanu srpski politički Rokfeleri: da ukradu 50 miliona evra od neke cementare ili reforme neke grane vlasti, pa da zarone jedno 500 metara u okeansku dubinu ili prime MTV nagradu (mada pevaju samo kad su pijani). Kada su im anarhističke poglavice predložile da „revoluciju” izvezu i povežu se sa radnicima (advokatima) i seljacima (prosvetarima), većina „blistavih” očiju ih je hladno odbila... Kakve su to gluposti, revolucija, elitizam, Če Gevara (koji je studirao redovno i vredno kao neka elitistička protuva...), dajte vi nama ovo što tražimo i toplu učionicu sa internetom da nastavimo revoluciju dokle god studiramo... I naravno – kao u poznatoj pesmi – jarca pečenog. Napredni klub
