Pravda

Svima kojima ovo zvuči poznato biće lakše ako kažemo da je mnogo poznatije ime ovog gospodina - Grof Monte Kristo. Na skoro 14-tu godišnjicu svog boravka u zatvoru, poslednjeg dana februara meseca 1829., perom izmišljeni zatvorenik Aleksandra Dime pobegao je iz Šato D,If-a, francuskog prethodnika čuvenog Alkatraza i veoma dalekog rođaka nama čuvenijeg Ševeningena. Elem, da su bili malo naklonjeniji prema klasicima svetske književnosti, upravitelji Haškog tribunala mogli su sačekati još tri i po meseca, pa da simbolički povežu dva neobična zatvorenika, od kojih je jedan pisao silne knjige, a drugi u knjizi samo silno boravio. Tim pre što se ovaj prvi, vojvoda, u zatvoru obreo dva dana pre godišnjice hapšenja onog drugog, grofa. O tome da su samo medicinske nauke sprečile pravne nauke da dosegnu i do izjednačavanja ove dve zavidne dužine boravka u pritvoru - i da ne govorimo. Sem ovih numeričkih razloga, nema neke veće logičke potrebe da se povlače bilo kakve druge paralele sa stvarnošću i Aleksandrom Dimom. Od „Grofa Monte Krista“ pa sve do „Tri musketara“, samo da se precizno razumemo.

Pročitajte još: MIŠKOVIĆI NAPUSTILI SRBIJU: Marko na Ibici, tata navodno u Dubrovniku!

Jedanaest godina, osam meseci i četrnaest dana je razdaljina između datuma kada se Vojislav Šešelj u Beogradu dobrovoljno predao Hagu i datuma kada je Hag još dobrovoljnije predao Vojislava Šešelja Beogradu. Između ta dva datuma postoji 2.988 radnih dana. Za vreme tolikih radnih dana jedan čovek može ukrug peške preći dva puta oko zemljine kugle i to najvećom, ekvatorijalnom razdaljinom, koja iznosi 40.075 kilometara. Tako da nije čudo što se svetski organ pravde tako zavrteo ukrug po pitanju razloga svog postojanja u ovom slučaju. Uz to, ova poslednja cifra, ako se iskaže u evrima umesto u kilometrima, predstavlja platu tužioca Haškog tribunala, koja pak iznosi 335 prosečnih plata u Srbiji. Toliko zaposlenih ima jedna ovdašnja fabrika cementa, koja godišnje proizvede 1,2 miliona tona cementa. Nije ni čudo, dakle, što se Haški tribunal pride i mentalno zacementirao povodom svakog pitanja o potrebi dužine pritvora svog najdužeg pritvorenika. Matematika, ta nezgodna nauka, nadalje kaže i da je Hag smatrao da je Šešelj minimum 5,64 puta sumnjiviji od, recimo, Ramuša Haradinaja, koji je za ukupno četiri i kusur godine svojih suđenja dva puta bio oslobođen. Biljana Plavšić, uzmimo nju za sledeći primer, imala je zatvorsku kaznu 8 meseci manju od Šešeljeve silom prilika skraćene pritvorske mere, uz obrazloženje sudija da „nijedna kazna koju veće može da izrekne ne može da u celosti izrazi užas svega što se dogodilo niti stravične posledice tih događaja po hiljade žrtava“. Bilo bi zanimljivo čuti neko obrazloženje i za ovo sadašnje puštanje na privremenu slobodu, a koje se svečano dočekuje uz proklinjanje veoma neizvesnog reda letenja. Koji je takav jer red je da se izbegne svaka mogućnost ogromne destabilizacije države, a u zoni za prijem prtljaga avionskih putnika. Odavno je poznato da se koferima ruši vlast, beše već jednom takav pokušaj. I eto nas tu gde smo, Aleksandar Dima ga ne bi napisao ni da je i fizički besmrtan: sedam Vlada i šest Premijera kasnije, optuženi se vraća na mesto svog tako dirljivog i tako zaboravljenog ispraćaja. NJegova nekadašnja politička opcija je istovremeno i na vlasti i van parlamenta, u zavisnosti od toga u kom to periodu i na koji deo nje mislimo, a što se meri takozvanom sposobnošću evropskih preumljenja. NJegovi bivši politički protivnici u dubini svoje duše razmišljaju o nekim novim Deklaracijama Pomirenja, koje bi, posle socijalističkog, uključile i radikalski deo političkog spektra u eventualno novo parlamentarno preživljavanje. NJegovi budući vatreni govori biće dosadni miroljubivi eseji u poređenju sa onim što svakodnevno izlazi u prosečnom tabloidu. NJegova anahronost je skoro identična onoj koja postoji kod petooktobarskih muzejskih primeraka ovdašnje politike. A njegovih jedanaest godina i osam i po meseci izbivanja iz zemlje jedinstvena su šansa da iz prve ruke čujemo kako izgleda kad je sve kao nekada, a istovremeno ništa više nije isto. Jer ovaj dolazak je verovatno prava mera da se razume kako se to i gde sve ovde kod nas otišlo. A zašto je to tako, Hag bi ga znao. Voja Žanetić Izvor: Večernje Novosti