Pravda

Ove godine Rusija je već deseti put obeležila državni praznik - Dan narodnog jedinstva. Taj praznik je sada potpun, smislen i živi punim životom. U počeku je doživljavan samo kao još jedan hir vlasti: ma, neka ga, neka bude, ako ga već neko toliko priželjkuje. Dakle: kao strano i suvišno tkivo unutar ruskog nacionalnog bića, pogotovo što toga dana svake godine marširaju nacionalisti. Naravno da se neki nacionalizmi međusobno ne trpe. O tome je na poslednjem Valdajskom forumu govorio Vladimir Putin: „Najveći nacionalista u Rusiji sam ja. Najbolji nacionalizam je onaj pri kom se potezi u politici povlače za dobrobit naroda“. A građani Rusije nisu samo Rusi. I nije bitno ko je prvi rekao: „Zagrebi Rusa i naći ćeš Tatarina“. Ali, da li samo Tatarina? Zato neka nacionalisti marširaju po LJublinu, a na Crvenom trgu neka bude pravi državni praznik. Mnogo toga je za proteklih godinu dana napisano o svemu šta se događalo i šta se događa. Na Dan narodnog jedinstva potrebno je izdvojiti osnovne promene koji su postale komponente praznika 2014. godine. Pre svega, Zapad postepeno, oprezno i nesigurno počinje da shvata da se debelo preračunao. Ne radi sa samo o teritorijalnim pretenzijama, na primer prema Ukrajini, ne! Tih gluposti smo se naslušali, iako naša opozicija iz dana u dan nastavlja sa optužbama na račun države zbog ambicija koje su pogubne za imperijalnu budućnost. Rusija je za to isuviše velika. Ona je jednostavno pravni naslednik SSSR. To znači da ona odgovara i treba da odgovara za sve bivše sovjetske republike koje su sada suverene države. Da odgovara ne samo za račune, ugovore i zajedničke projekte. Ona je odgovorna i treba da ogovara za bezbednost, za zajedničku strategiju razvoja svake od bivših republika Sovjetske Rusije. Sovjetske, ali ipak Rusije! Postsovjetski prostor - to nije samo zona strateškog interesa Rusije, već strateški prostor ruske odgovornosti za sve i svakoga na ogromnoj postsovjetskoj teritoriji. Rusija će zajedno sa drugim republikama odlučivati u kom pravcu i na koji način će razvijati ne samo bilateralno partnerstvo, već i civilizacijski organizam koji je obliven zajedničkom krvlju. Sve dok Evropa i SAD ne postanu svesne ove ruske odgovornosti za čitav postsovjetski prostor, ne može biti ni govora o bilo kakvom uzajamnom poverenju! Posle formalnog završetka hladnog rata, Rusija je na teritoriji SSSR izašla kao pobednik - ona je bezuslovni lider razvoja svih i svega u budućnosti. Još jedna promena u ruskoj atmosferi: tokom nekoliko poslednjih meseci promenila se predstava o „putinskoj većini“, o tom istom narodnom jedinstvu čak i u glavama opozicionog bloka. Konačno postajemo svesni da je Vladimir Putin nešto ozbiljno i na duge staze, ma koliko se od toga neki krivili. A „putinizam“ je poseban fenomen nerazumljiv Zapadu, već samo nama, ovde i sada. A vi tamo od zlobe i zavisti lupajte glavom o zid. Naše narodno jedinstvo nije plod „ispiranja mozgova“ i zombiranja preko tv-kutija i državne propagande. Nešto su prestali da klimaju glavom gledajući televizor, i na sopstveno zaprepašćenje, makar i skriveno, prvi put vide i upoznaju se sa ruskim narodom, onakvim kakav je on bio vekovima i kakav će biti. Prvi put vide večitu zagonetku - Rusiju, veliku i bajkovitu zemlju. Slanu, ali i gorko-kiselo-slatku. Izvorsku i gizdavu. Neobuhvatnu pod beskrajnim nebesima probodenim zlatnim kupolama. A mi - ma kako nas sa prezirom nazivali: rodoljubi i državotvorci, pa i da smo, kako nam pripisuju, svi isto i loše obučeni - mi smo u duši svoji. Izbrisani su lomovi iz devedesetih godina, mi tek sada pronalazimo smisao sopstvenog postojanja. I to u novim tradicijama i sa novim praznicima. Neka ode ono što mora ode, a mi ćemo vlastitim rukama izgraditi novu Rusiju, bez zaborava i bez gubitaka. Otuda i strah i mržnja kreativnih rusofoba. Pred njima je prava Rusija za koju ne mogu ništa da kažu, od koje im čak i dah zastaje. Zato se tokom čitave godine samo i čuju jedne te iste reči, samo otrcane fraze i nekakva polifona grobna tišina. Došao je kraj smuti i smutljivcima, čujete li?! Ovo je za njih kraj. Tako nekako. Kunem vam se da sam tokom više godina postojanja ovog praznika, tek sada od prijatelja i poznanika samo slušao: „Srećan praznik!“. Toplo. Iskreno. I od srca. Ni najmanje ironije ili jeftinog sarkazma. To su retki istorijski trenuci kada se baš tako u jednom trenutku vremena i prostora prepliće jedinstvo duše i srca. Rusijo, dugo si neshvaćena lutala i u rušilačkim godinama patila i na kraju lagano i mirno, ali čvrsto kročila u novi svet. U svet koji još uvek nije sve razumeo. Ako poželi - naučiće, ako neće - naučićemo ga. Taj svet odbija da uči? Nateraćemo ga da nauči. Gledaće, oduševljavaće se, užasavaće se, ali će stajati i slušati ne samo reči Rusije, već i njeno ćutanje koje je veoma skupo. Moraće. Dugo se nije znao datum „rođenja“ nove Rusije. Da li je to bilo 1991. ili 1993. godina? A sada je sve toliko jasno i jednostavno. Oko toga čak nema ni tračka sumnje. A užasno i zamisliti da je ogromna zemlja četvrt veka - posle onakve katastrofe - pokušavala da živi tuđ život, tuđe sudbine, tuđe interese, tuđe savete i recepte. Sve dok nije odmahnula rukom i otkrila sebe svetu onakvom kakva je bila, kakva jeste i kakva će biti. Istrajala je i vratila se. Vratila se i više nema nameru da bilo gde odlazi. Zato što je mi više nikome nećemo dati. Pa, zdravo Rusijo! Govorim ovo nebesima, zemlji, rekama, jezerima i najvažnije - ljudima koji su ovde i sada. I onima koji su bili i koji će biti. Zdravo, majčice Rusijo, tvoj do neba zahvalni nesabrani sin ti se do zemlja klanja. Preveo za Fakte Goran Šimpraga

Pročitajte još:Danas je Srbija najtraženija „udavača” u Evropi

Izvor: Fakti.org