Pravda

Godina je 1939. U Berlin, prestonicu nacističke Nemačke, Kraljevina Jugoslavija šalje novog ambasadora – vrsnog diplomatu i književnika Ivu Andrića. Dan nakon prijema kod vođe Rajha Adolfa Hitlera, poslanik Andrić će na zgarištu ispred Berlinske opere pronaći knjigu pesama naslovljenu “Kainov ožiljak”, austrijskog naciste rođenog u Bosni, koji je misteriozno nestao u “Noći dugih noževa”. Od posete Kneza Pavla Adolfu Hitleru pa sve do potpisivanja pristupa Trojnom paktu i napada Nemačke na Jugoslaviju 1941. godine “u četiri ruke” kroz roman “Kainov ožiljak” vode nas najčitaniji pisci mlađe generacije – Dejan Stojiljković (“Konstantinovo raskršće”) i Vladimir Kemanović (“Top je bio vreo”). Reklo bi se, idealan spoj - Stojiljković koji je na sebe uzeo ulogu rekonstruisanja epohe, ostavljajući Kecmanoviću taman dovoljno prostora da stvori klasičan trilerski zaplet, “kičmu” romana koja čitaoca vešto “šeta” kroz nacistički Berlin, otvarajući njegove skrivene tajne… O najkontroverznijim delovima pričamo sa ovim dvojcem pokušavajući da izvučemo ono što su možda hteli da sakriju. Ne možemo, a da svojevrsnu diskusiju ne otvorimo, verovatno “najslikovitijim” momentom, prizorom spaljivanja knjiga ispred Berlinske opere, gde su u slavu besmrtnih vladara Valhale i Firera na istoj lomači goreli Kafka, Tomas Man, Hese. - Ivo Andrić je zvanično preuzeo mesto ambasadora u Berlinu (tada se to zvalo “opunomoćeni poslanik”) dan pre Hitlerovog rođendana, koji se tada, 1939. proslavljao kao državni praznik. Baš kao što priliči jednoj velikoj proslavi u zemlji koja gradi svoj put sledeći “nadljude”, politiku “krvi i tla” i novootkrivene germanske paganske bogove, ona je bila neka vrsta čudovišnog rituala, prizivanje demona, obrnuti egzorcizam. I tako, jedna od “manifestacija” odigravala se ispred Berlinske opere, gde je u slavu besmrtnih vladara Valhale i velikog vođe Hitlera – gorela lomača od knjiga. Tu su, u plamenu, svoj kraj nalazile knjige Franca Kafke, Tomasa Mana, Hermana Hesea – počinje priču za Telegraf Dejan Stojiljković. Kako je izgledala ta lomača književniku Ivi Andriću? D. Stojiljković – Možete samo zamisliti koliko je bio užasnut tim prizorom. Na toj lomači, Andrić će pronaći jednu nagorelu zbirku pesama, bukvalno je ukrasti i sakriti u unutrašnji džep kaputa da bi kasnije otkrio da se radi o knjizi koju napisao njegov zemljak – izvesni Štefan Krajski, Nemac rođen u Sarajevu. Ta knjiga, indikativnog imena “Kainov ožiljak” postaće Andrićeva opsesija i on će krenuti da odgoneta sudbinu njenog nesrećnog autora za koga kola priča da je nestao u Noći dugih noževa. Bila je to opasna igra u koju se naš Nobelovac upustio, jer je tako privukao pažnju SS-a i nemačke obaveštajne službe. Vama je, međutim, pri istraživanju arhivske građe najšokantniji bio razlog slanja Andrića u Berlin? D. Stojiljković: – Zapravo, činjenica da je Andrić, po naređenju generala Simovića, potonjeg pučiste, bio poslan u Berlin da sa Geringom i Herenom pregovara o kreditu koji bi Nemci odobrili Jugoslaviji, a koji je bio namenjen kupovini oružja. Prosto mi je bilo neverovatno da se jedan delikatan i osetljiv čovek, uz to i veliki pacifista i humanista, kakav je Andrić bio, bavio takvim stvarima. V. Kecmanović: – Meni je najkontroverznija svakako Andrićeva platonska veza sa Milicom Babić-Jovanović, njegovom budućom suprugom, koja je tada bila udata za Nenada Jovanovića, kulturnog ataše u jugoslovenskom poslanstvu. Kontroverzno je Andrićevo posredovanje u kupovini nemačkog naoružanja. I naravno, kontroverzna je njegova uloga u potpisivanju Trojnog pakta… Šta je od toga najkontroverznije – prepustimo čitaocima da sami odluče… Kako je Andrić uspeo od Hitlera da nabavi našoj avijaciji nemačke avione kojima je prilikom bombardovanja branjen Beograd? D. Stojiljković: – Veštim diplomatskim manevrima. Gering je isprva bio zabranio isporuku oružja Jugoslaviji, ali je Andrić uspeo da izvede da se ta uredba ukine. Tako je jedan deo, doduše, ne potpuna narudžbina, oružja i što je još važnije – aviona, isporučen Jugoslaviji pred sam rat. Između ostalog, među avionima 6. lovačkog puka vazduhoplovne odbrane Kraljevine Jugoslavija koji su herojski branili nebo nad Beogradom 6. aprila 1941. bilo je i “Meseršmita” koje je od Nemaca nabavio Andrić. Da li je to bila jedna od stvari koju je nakon rata želeo da sakrije i čega se još stideo? D. Stojiljković: – Par godina posle rata u Beogradu je upriličena izložba fotografija gde su nove komunističke vlasti htele da prikažu svu “dekadenciju” bivše države pa su između ostalog bile izložene fotografije sa potpisivanja pristupa Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu u dvorcu “Belvedere” u Beču. Na nekima od njih se video i tadašnji opunomoćeni poslanik Andrić, priča kaže da je brzo intervenisano iz vrha vlasti, prema nekima, od strane Slobodana Penezića Krcuna i te fotografije su uklonjene. Sam Andrić je bio veliki protivnik potpisivanja pakta i osećao se poraženo i postiđeno, ali je zbog svoje funkcije morao da prisustvuje tom činu. U novoj državi, gde je imao dosta neprijatelja, naročito među novim soc-realističkim partizanskim književnicima, to bi moglo da bude iskorišćeno protiv njega, i on je, u maniru iskusnog diplomate, na vreme intervenisao. V. Kecmanović: – Andrić je bio zatvoren čovek, koji o svom privatnom životu nije govorio mnogo, tako da ćutnja o njegovim berlinskim danima ne predstavlja izuzetak. Čega se sve stideo i čega se sve čovek stidi – pitanje je na koje ne postoji konačan odgovor. Ono što je vezano za svoju diplomatsku karijeru Andrić hteo da sakrije pre svega je bila fotografija sa potpisivanja Trojnog pakta. A tu stid nije imao presudnu ulogu. Ključni razlog je bio opravdan strah da bi u titoističkoj diktaturi zbog te fotografije mogao stradati. Priča kaže da je molio visokog komunističkog funkcionera Milovan Đilasa da slika bude sklonjena i da mu je ovaj izašao u susret. Ali, to je priča koja se događa pošto je radnja “Kainovog ožiljka” uveliko okončana. Do detalja opisujete susret Hitlera i Andrića, Hitlerovu kancelariju… Na čemu je zasnovana ta deskripcija? V. Kecmanović: – Dejan je majstor rekonstrukcije epohe, tako da je to bio njegov posao. No, tu ključno pitanje nije na čemu je deskripcija zasnovana. Postoji dovoljan broj izvora koji govore o tome kako je ta prostorija izgledala. Ključna je sposobnost da se od postojećih podataka stvori uverljiva umetnička slika… D. Stojiljković: – Opis je jednim delom zasnovan na dostupnim podacima o samoj zgradi koja je uništena kasnije, prilikom savezničkih bombardovanja Berlina, diplomatske prepiske iz tog vremena, kao i samog Andrićevog svedočanstva. On je, naime, o svom susretu sa Hitlerom pričao sa književnikom Maksimilijanom Erenrajhom Ostojićem i tu veoma detaljno opisao susret i samog Hitlera, kao osobu od krvi i mesa. A ovaj je o tome napravio zabelešku pa kasnije publikovao. Malo je poznato da je Andrić bio i neka vrsta jugoslovenskog Oskara Šindlera? D. Stojiljković: – Prema svedočanstvu izvesne gospođe Potocki koja je sa devetoro dece izbegla u Beograd, a čiji su brat i sestra bili oterani u logor, Andrić je, mimo svih diplomatskih protokola i običaja, otišao kod skoro svih viših i nižih funkcionera Rajha i tamo energično i uporno tražio da se krakovski intelektualci puste iz logora. Na kraju je otišao kod samog Geringa, drugog čoveka Rajha, i njemu izneo svoje zahteve. Bilo je neuobičajeno i drsko, ali je urodilo plodom. Veliki broj sužanja je oslobođen. Ti ljudi i njihovi potomci danas duguju Andriću svoje živote. Da, on je u neku ruku, bio neka vrsta jugoslovenskog Oskara Šindlera.

Pročitajte još:Italijani, Poljaci i Finci poručili: Evropa se brani na mostu u Kosovskoj Mitrovici!Danas je Srbija najtraženija „udavača” u Evropi

Šta je ponuđeno Andriću da ostane u Hitlerovoj Nemačkoj? D. Stojiljković: – Andrić je, kao opunomoćeni poslanik, imao drugačiji status od ostalih u našem poslanstvu, koje su,većinu, nakon dolaska u Beograd uhapsili i poslali na Banjicu. NJega nisu dirali. A ne bi me iznenadilo ni da je u Berlinu pala “nepristojna ponuda” da radi za nemačku obaveštajnu službu, kao što je to učinio naš vojni ataše Vladimir Vauhnik. Istorija će pokazati šta je tačno, mada to sad nije ni toliko bitno, ako imamo u vidu Andrićevo držanje tokom okupacije i njegovo odbijanje da sarađuje kako sa Nemcima tako i sa našim kvislinzima. Čak je i zabranio štampanje svojih knjiga dok traje rat. Koliko je bilo teško doći do istorijske građe? Da li je nešto od spisa bilo u privatnim arhivama i čijim? D. Stojiljković: – Postoji dosta istorijske građe, meni lično su najkorisnije bile tri knjige: kapitalna studija Dušana Glišovića “Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh, 1939-1941″ (Službeni glasnik) kao i “Znakovi pored puta” i “Sveske” od samog Andrića. Postoje zapisi, pisma, depeše… Verujem da dosta toga još uvek stoji negde u privatnim arhivama, ali dosta toga je dostupno javnosti. Recimo, fotografija na koricama knjige je u stvari iz perioda kada je Andrić službovao u Budimpešti i vlasništvo je Muzeja grada Beograda. Dokle se stiglo sa pregovorima o ekranizaciji “Kainovog ožiljka”? D. Stojiljković: – Za ekranizaciju je još rano, ali će se raditi predstava u režiji Juga Radivojevića, jednog od naših najagilnijih i najuposlenijih pozorišnih reditelja sa kojim sam imao zadovoljstvo i privilegiju sarađivati na mom prvencu, istorijskoj drami “Konstantin”. Izvor: Telegraf.rs