Pravda

Godinu dana kasnije, moglo bi se konstatovati da je zapadna imperija žestoko „uzvratila udarac” i gotovo preokrenula rezultat. Bivši američki tajni agent Snouden, demokratski „zviždač” i više nego neprijatan svedok brojnih nepočinstava u „prvoj zemlji demokratije”, sišao je s naslovnih stranica svetskih medija. U Siriji su se, s pojavom i ekspanzijom IDIL-a frontovi definitivno izmešali, a ishod je i dalje neizvestan. U Kijevu je u međuvremenu izvršen puč, predsednik Janukovič svrgnut, a Ukrajina (bez Krima) potpisala sporazum sa EU. I konačno, prošle nedelje, predsednik Putin je zvanično objavio da Rusija, „zbog opstrukcije EU”, odustaje od „Južnog toka”. Amerika je, dakle, uzvratila udarac. I to na svoj najomiljeniji način – brutalno, asimetrično, preko tuđih leđa i uz najmanju moguću štetu po sopstvene interese. Godinu koja je trebalo da bude potvrda njegovog spoljnopolitičkog trijumfa (počev od glamurozne olimpijade u Sočiju, pa do prohodavanja Evro-azijske ekonomske zajednice), Putin završava u grozničavom nastojanju da koliko-toliko amortizuje političku i ekonomsku štetu nastalu propustom u Ukrajini, kada je potcenjen domet „Majdana” i pogrešno procenjene njegove posledice. Moglo bi se reći da se ruska politika, posle kijevskog puča i ekonomskog udara u vidu sankcija i (pogotovo) drastičnog obaranja cene nafte, našla na konopcima. Ali ne i na kolenima – što je velika razlika, kako u boksu, tako i u životu. Jer, kao što se onaj prošlogodišnji ruski politički trijumf pokazao prilično varljivim, raspršivši se već u prvim mesecima 2014, tako ni aktuelni zapadni uspesi (ako se uspehom može smatrati devastacija jedne velike zemlje i miniranje jednog za sve učesnike profitabilnog ekonomskog projekta) nisu bez senke i pukotina, iz kojih se mogu iščitati nagoveštaji daljih preokreta. Naime, posle prvog šoka, krimska „operacija” prisajedinjenja matici izvršena je hirurški precizno. Uprkos izvesnom kolebanju, Moskva ipak nije dozvolila pad Donjecke i Luganske „narodne republike”. A „dupli pas” koji je prethodnih dana odigrao sa Erdoganom predstavlja pravo malo remek-delo Putinove političke taktike i briljantan primer kako se situacija preokreće, a realan hendikep u vidu zapadnih sankcija i kolebljive balkanske pravoslavne braće, podložne pritiscima, pretvara u priliku za otvaranje novih strateških perspektiva. Nije nimalo slučajna panika koja je sutradan nakon Putinovog (ne)očekivanog „turskog marša” nastala u briselskim, a naročito berlinskim diplomatskim krugovima. Ukoliko se dogovoreni projekt realizuje – i ukoliko Erdogan u narednim mesecima ne padne kao žrtva nekog „turskog proleća” ili „istanbulskog Majdana” – i Brisel, i Vašington i Berlin bi mogli imati mnogo glavobolje zbog ove rusko-turske kombinacije.

Pročitajte još:Isidira Bjelica: Nije ljubav života Ajfon…

Nije, međutim, jasno da li će to biti dovoljno. Objektivno gledano, Rusija je danas u vrlo teškom položaju. Ali je on ipak neuporediv s položajem iz zime 1812, zime 1941. ili zime 1991. (i socio-ekonomskog kolapsa koji je sledio nakon toga). I uvek se dizala iz tih pogibelji koje bi verovatno satrle i uništile svakog drugog u toj situaciji. Elem, ako uspe da se održi u sedlu i ako izvuče adekvatne pouke, ukoliko stabilizuje finansijsku situaciju i bude u stanju da reorganizuje svoje političke i ekonomske resurse, a što uključuje i realno sagledavanje propusta u sopstvenoj strategiji, taktici, administraciji i okruženju, Putin i Rusija imaju još uvek dobre šanse. Pojedini ruski analitičari su ovih dana (u osnovi, ispravno) konstatovali da se u priči oko „Južnog toka” Srbija, zapravo, nije držala mnogo časnije i hrabrije od Bugarske. No, svejedno, u ovom trenutku svima (dakle, i Moskvi, i Berlinu i Beogradu) odgovara da se kola slome ne Sofiji i Bojku Borisovu kao „glavnom i odgovornom” za krah „Južnog toka”. S tim da, pošteno govoreći, za Bugarsku čak ima više opravdanja s obzirom da je ona ipak kakav-takav član Evropske unije i NATO-a. Za razliku od Srbije, koja to nije, pa valjda je svoje protivljenje uslovima i ucenama Evropske energetske zajednice mogla odlučnije i otvorenije izreći. (Makar koliko jedna Mađarska i Viktor Orban, ako se već, iz raznih razloga, nije mogla ugledati na Tursku i Erdogana.) No, bilo kako bilo, čini se da će, na kraju, bar što se Putina i Rusije tiče, verovatno i Srbija dobiti još jednu, ne baš sasvim zasluženu šansu. Kao i obrnuto. I za jedne i za druge – treće biti neće. Piše: Đorđe Vukadinović Izvor: Politika