Pravda

Više od dve decenije iščekujemo rešenje ove stravične ratne enigme, obeležene imenom početnog mesta događaja: ŠTRPCI. Svaka godišnjica – tako 20 godina - bila je povod za najstrašnije optužbe prema naslućenim naredbodavcima i počiniocima, uglavnom pod komandom  sramnog lika savremene srpske politike – Nataše Kandić. I izazivanje najbolnijih izliva tuge, očajanja i ogorčenja rodbine stradalih. Pod zaštitom brojnih tzv. nevladinih udruženja i institucija u Srbiji. Proevropskih. Liberalno demokratskih.  Državne institucije su ostajale na nivou obećanja. Samo jedan Srbin je u Hagu osuđen na doživotnu robiju zbog učešća u ovom zločinu. Što se tiče rodbine stradalih, oni su se sa sve većim naporom oglašavali. Razumljivo. Ko je ikada osetio istinski bol ove vrste – razumeće. Iz voza je izvedeno, a potom ubijeno 20 putnika, od kojih je 18 bošnjačke nacionalnosti(?),  jedan Hrvat i jedno lice afroazijskog porekla. Najmlađa žrtva  je imala 16 a najstarija 59 godina. Ova vest nema odjeka. Niko i ništa. Da li je to strah? Otupelost? Do ovog časa  samo jedan javni protest, zabrinutog i ogorčenog naroda (podrazumeva se – srpskog) u Višegradu. Nema Boračke organizacije. Nema zaštitnika opstanka dostojanstvene Republike Srpske, njenog predsednika Milorada Dodika. Nema opomene da hapšenje ne sme biti i presuda.  Ne čudim se. Ali, zašto baš u Višegradu? I ima li to kakve veze sa nedavnim (ne)dovršenim izborima u Bosni i Hercegovini? Vest su, očekivano,  propratili izjavama visokog zadovoljstva Tužioci za ratne zločine iz Bosne i Hercegovine i iz Srbije zbog ''dobre i efikasne saradnje''!!!! Iz BiH Goran Salihović. Iz Srbije neraskidivi tandem tužilac Vladimir Vukčević i njegov zamenik Bruno  Vekarić,  što je i razumljivo, s obzirom na njihov dosadašnji način ''rada'', a posebno zbog njihovog trenutno ugroženog  integriteta u Srbiji. Naravno, i ministar pravde Srbije je pohvalio događaj. Možda bih se i ja ponela prema ovoj vesti kao gotovo svi oko mene. Ali, posle toliko godina istraživanja, prepoznavanja i objavljivanja istinitih podataka o stradanju naroda, posebno srpskog,  u ratovima na Balkanu poslednje tri decenije, zaključila sam da se radi o etapi ubrzanog prikupljanja elemenata za proglašenje srpskog naroda – genocidnim!  A Republike Srpske – genocidnom tvorevinom. Što se više pretpostavlja kraj rada Haškog tribunala i jača pozicija bosansko- haškog suda, sve je očigledniji lov na pripadnike srpskih odbrambenih vojnih jedinica, uključujući i civilne saradnike i dobrovoljce iz rata 1991 - 1995! Srbi,kako učesnici oslobodilačko-odbrambenog rata  na teritoriji nekadašnje republike BiH, tako i civili,  žive u sve većem strahu na čija će vrata zakucati tzv organi gonjenja, po raznim osnovama. S obzirom na postojeću ugroženost osnovnog ljudskog prava na slobodno izražavanje mišljenja u Srbiji, koja je na putu ka Evropi,  svesno rizikujući da na sebe navučem gnev onih koji nisu odustali od unitarne Bosne, odnosno uništavanja dejtonske Republike Srpske (kao navodne genocidne tvorevine) i da budem satanizovana (ne prvi put) ili čak i procesuirana (ne prvi put), ukazaću na razloge mojih uverenja da ovo hapšenje ima poseban značaj, ulogu i smisao: Pre svega, u Srbiji se nedavno, konačno,  načela teška afera oko neodgovornosti, nesposobnosti, antidržavne i antisrpske  orijentacije i dejstva prevashodno institucije Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, u kome su godinama zaposleni   Vukčević i Vekarić (jedan je Crnogorac, drugi Hrvat). Dakle, ova iznenadna završnica istrage ovog ratnog zločina, baš danas, treba da preuzme pažnju  sa opravdanih  optužbi koje su u Skupštini Srbije i šire u javnosti,  iznete naročito na račun Bruna Vekarića. Ovaj ''uspeh'' im produžava vek opstajanja na ovim položajima, a postojeći krug tzv.nevladinih antisrpskih udruženja, institucija, organizacija i pojedinaca dobija šansu da obnovi popularnost i ulogu kod svojih Nato i sličnih belosvetskih finansijera terorističkih pokreta i organizacija  i produže im vek trajanja i (štetnog)  delovanja. Dalje,hapšenje Srba pod sumnjom, u praksi tužilaštava i sudova na Balkanu i u Hagu,  znači istovremeno donošenje presude! Tu vrstu njihove nezakonite protivpravne efikasnosti primenjuju gotovo isključivo na Srbe. Zato ne verujem u pravednost i ispravnost ni ovog postupka, kroz koji treba da prođu uhapšeni, koji su – osumnjičeni! A nemam ni jednog razloga da verujem da će se ispuniti rečeno očekivanje aktuelnog ministra pravde Srbije,  da će se organi gonjenja   pozabaviti procesuiranjem osumnjičenih za ratne zločine i nad srpskim stanovništvom... Nataša Kandić, u pojačanoj specifičnoj težini - kao predstavnica državne institucije REKOM,   združeno sa svojom naslednicom, izvršnom  direktorkom Fonda za humanitarno pravo, Ženama u crnom i sličnima  u jatu Soroševe izaslanice Sonje Liht, pojačane Čedom Jovanovićem, opet i odmah su se oglasile, pohvalivši ovu akciju, ali samo donekle! Nezadovoljne su i saglasne sa tužiocem Goranom Salihovićem, naročito u tome da je  ''bez procesuiranja vrha vojske i policije – slučaj nepotpun''. Nije dorečeno na koji se to vrh misli, kao ni u pojedinačno u izjavi Salihovića -  koji su to "brojni ratni zločinci i dalje uticajni u privredi, politici, policiji i  vojsci"! DŽemail Halilagić, predsednik Odbora za zaštitu ljudskih prava u Priboju smišljeno izjavljuje da je "cilj zločina u Štrpcima  bio da se očisti teritorij od muslimana. U tom kontekstu, setimo se kada je[optuženi za ratne zločine] Vojislav Šešelj 1993. godine izjavio da se 'očistio' granični pojas od muslimana. Cilj je bio da se bošnjački korpus svede na jednu enklavu. Ti zločini su vršeni u funkciji plana etničkog čišćenja i zastrašivanja bošnjačkog stanovništva''. Nema smisla ukazivati na zbrkano korišćenje pojmova muslimana ili bošnjaka, kao nacionalnih odrednica, jer ni oni sami ne znaju kada su muslimani prestali da budu nacija, jer su i tu nacionalnost neosnovano dobili voljom druga Tita  u vreme socijalističkog federativnog jugoslovenskog sistema. Ono što ističem jeste da ovakvi današnji  Bošnjaci koriste svaku situaciju da čine korak po korak ka davno zacrtanom  istorijskom cilju – građenje velike Muslimanije, nekadašnje  Zelene transverzale do srca Evrope, tako što će po starom ustaškom principu ovaj balkanski prostor očistiti od pravoslavnih Srba!!! U tom cilju je i negovanje privida o njihovoj  ugroženosti na Balkanu, posebno u Srbiji. Zato i Semiha Kačar, predsjednica Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda, koja se od 1990. godine bavi ovom temom na području ''Sandžaka'', koristi priliku da kaže : "Ovaj postupak može pomoći da se povrati poljuljano povjerenje Bošnjaka Sandžaka u institucije države Srbije i da se žrtvama i njihovim porodicama pruži dostojanstven tretman“. Niko ne govori  o tome kako se decenijama vrši progon Srba i njihova asimilacija  u Raškoj oblasti, koju su muslimanski separatisti ( a današnji politički lideri ) na svom referendumu 1990. proglasili državom Sandžak, a Država Srbija to prihvatila, zanemarujući težak  istorijski prekršaj prema svom integritetu. Sve to po istom scenariju, kao Albanci na Kosovu i Metohiji.(Za neupućene napominjem da se tzv. Sandžak graniči sa Višegradom.) U Višegradu sam bila svedok teškog, reklo bi se, rovovskog otpora Srba  da militantni Bošnjaci  ne postave spomenik žrtvama ''genocida'' na gradskom groblju. Razumela sam da je i to jedna od očigledno osmišljenih karika u lancu optužbi da se u Višegradu – dogodio genocid od Srba nad muslimanima (ili bošnjacima)! Najzad, smatram i da se ovaj iznenadno uspešno aktuelizovani  - rešeni tragični ''Slučaj Štrpce'', u kome su Srbi optuženi za najteže zločine, priprema i  kao dodatni dokaz da je srpski narod sklon  monstruoznim zločinima. Namenjen skorašnjem opet planetarnom  obeležavanju  20 godišnjice  ''Slučaja Srebrenica'', kao   genocidnog zločina, kakav se ne pamti ni u drugom svetskom ratu!  Glavni organizator teorijskog podastiranja  genocidnosti Srba u stradanju mulimanskog naroda u Srebrenici od 1992 godine jeste istoričar dr Samil Čekić, direktor Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava iz Sarajeva. Prepoznatljiv je, inače, po govoru mržnje na nekim naučnim skupovima. Na primer, na nedavnom naučnom skupu pod imenom "Zločin genocida nad Bošnjacima" u Bošnjačkom institutu u Sarajevu, izložio je  tezu da je "genocid nad muslimanima na Balkanu, posebno Bošnjacima u BiH, rezultat kolektivne srpske fašističke ideologije i politike i genocidne zločinačke prakse istrebljenja muslimana". Zaštitnik je stavova da je ''Republika Srpska izgrađena na zločinu i krvavim temeljima. Ona mora biti demontirana ''(autor izjave je predsednik  Kluba intelektualaca Srebrenice). I opet, za temu kojom se ovde bavim neminovno je postaviti - Pitanje svih pitanja: ko je započeo krvavo kasapljenje negdašnje Države Jugoslavije? I zašto je započeo ratne požare eksperimentalno, najpre na Balkanu, a potom širom zemljine kugle? Odgovori, koji su nam dobro znani, ne spašavaju od odgovornosti ratne zločince, ne oživljavaju nevine žrtve. Ali, ne dozvoljavaju genocid nad istinom i nove žrtve ratnih huškača, tvoraca novog svetskog poretka. Odgovor traži da se iskreno, činjenicama borimo za istinu i tako pred istorijom odbranimo od genocida istinu o stradanju srpskog pravoslavnog naroda na Balkanu i  pomognemo zaštitu pravoslavne civilizacije na zemljinoj kugli. Jesu li možda krivi i ruski dobrovoljci! Ruske dobrovoljce,   pripadnike  Višegradske brigade Vojske Republike Srpske, koji su učestvovali u odsudnoj  odbrani Višegrada od muslimanske vojske na Stolcu i Zaglavku 12.aprila te iste 1993.godine upoznala sam na 20-godišnjicu te bitke. Majku najmlađeg poginulog,  Kostje, LJudmilu upoznala sam još 1997.godine. Odlučila sam i ostvarila sa prijateljima  ideju da snimimo film ANĐEO SA GORE ZAGLAVAK, sa porukom ''Mi ne zaboravljamo''. Film je dobio specijalnu diplomu najuglednijeg ruskog filmskog festivala ZLATNI VITEZ. Povodom hapšenja osumnjičenih, među kojima su njihovi komandanti, ruski dobrovoljci, braća naša,   poslali su mi, bez komentara,  ovu vest na ruskom jeziku, objavljenu na sajtu www.srpska.ru. ''Utrom 5 dekabrя 2014 goda v g. Vыšegrad (Respublika Serbskaя v sostave Bosnii i Gercegovinы) bыli arestovanы neskolьko veteranov Voйska Respubliki Serbskoй (VRS), učastnikov Otečestvennыh voin serbskogo naroda (1991-1995 gg.). Arestы proizvela služba gosudarstvennoй bezopasnosti Bosnii i Gercegovinы.  Sredi arestovannыh -  Luka Dragiševič – komandir Vыšegradskoй brigadы (VRS) v 1992-1993 godah. V sostave эtoй brigadы deйstvoval v to vremя Vtoroй russkiй dobrovolьčeskiй otrяd (2 RDO), v sostave kotorogo voeval Igorь Ivanovič Strelkov. Arestovan takže Boban Indžič, komandir Interventnoй četы (udarnoй rotы) Vыšegradskoй brigadы, « RDO vhodil v sostav эtoй rotы. Boban Indžič i Luka Dragiševič v 2013 i 2014 godah prinimali v učastie v sъёmkah dokumentalьnogo filьma Lilяnы Bulatovič o russkih dobrovolьcah «Angel s gorы Zaglavak». Serbskih veteranov obvinяюt  v soveršenii voennыh prestupleniй  vo vremя voйnы v Bosnii 1992-1995 gg.'' Zbog njih sam napisala ovaj esej. Jer  su Kravčenko i Sidorov u filmu poručili  da će   uvek doći  da pomognu srpskom narodu da brane pravopslavlje. Jer su Rusi. Jer su pravoslavni. Da će doći i onda kada ih niko ne zove. Obavezno pogledajte ovaj film. Mislim - razumećete zašto su krivi Luka i Boban.  Bez obzira hoće li im se dokazati i krivica iz optužnice za ''Štrpce''. Razumećete i zašto ovaj film nije zavredio pažnju Nemanje Kusturice i nije se mogao naći ni u jednom prigodnom programu  njegove institucije Andrić- grada, tog blještavog zamka, koji se nalazi  nadomak osiromašenog negdašnjeg prelepog grada Višegrada! Na Zaglavku stoji (možda, još uvek) krst na mestu pogibije i pobede. Nad Višegradom  bdi spomenik žrtvama ruskih dobrovoljaca, koji su zajedno sa srpskim junacima, junački odbranili grad i Ćupriju na Drini od ustaša i muslimanskih džihad-ratnika. I, sasvim na kraju da podvučem: Od učinjenog zločina nema spasa zločincu. Ali – šta je to sve zločin u ovoj priči? I ko su sve zločinci? I zašto su činili ili čine zločine nad nevinima? A nad istinom?! Pitah sebe i vas u ponoć 7. decembra 2014. U Beogradu, na Zvezdari...