Pravda

Spomenuta studija je pregled osamdeset i osam ranije objavljenih osnovnih istraživanja o fizičkom kažnjavanju, koje je objavila dr Elizabet Geršof. Ono što nam profesor Popadić nije rekao jeste da je ta studija naširoko kritikovana kao metodološki sporna u tolikoj meri da se zaključci ne mogu uzeti zdravo za gotovo i kao takvi predstaviti javnosti. Glavna zamerka studiji je da u dve trećine osnovnih istraživanja, kojima se bavila, nije pravljena razlika između razumne telesne kazne i preteranog, nerazumnog fizičkog zlostavljanja. Geršofova je i kažnjavanje i zlostavljanje stavila u kategoriju „fizičko kažnjavanje”. Posledica takvog pristupa je da rezultati ovog istraživanja govore o posledicama fizičkog zlostavljanja dece, a ne o posledicama telesnog kažnjavanja. Studija Geršofove ništa nam novo nije rekla: i ranije smo znali da ni fizičko ni psihičko zlostavljanje dece nije dobro, jer ostavlja negativne posledice po decu. Jedna ranija metaanalitička studija iz 2000. godine rađena na trideset i osam osnovnih istraživanja, a koju je vodio psiholog dr Robert Larzeler, jeste pravila razliku između razumnog telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja, tako da nije uzela u obzir ona osnovna istraživanja koja su se bavila posledicama fizičkog zlostavljanja. Zaključak je bio da nema dokaza da razumno telesno kažnjavanje ostavlja negativne posledice na decu. U stvari, od šest istraživanja koja su u periodu 1996. do 2005. istraživala telesno kažnjavanje u Americi, jedino je spomenuto istraživanje Geršofove imalo zaključke koji su išli u prilog onima koji bi da roditeljima zakonski oduzmu pravo da telesno kazne vlastito dete. Istraživanje koje se u ovoj oblasti smatra metodološki najispravnijim sprovela je razvojni psiholog dr Dajen Baumrind, koja je inače veoma poznata po tome što je definisala vaspitne stilove (autoritaran, permisivan i autoritativan). Prateći tokom dvanaest godina razvoj dece od predškolskog uzrasta do mladalaštva, u više od sto porodica, ona nije našla dokaze da „blago i umereno telesno kažnjavanje” ostavlja bilo kakve negativne posledice na decu. Ona se zalaže za vaspitni stil koji podrazumeva davanje ljubavi, ali i disciplinovanje deteta, što može povremeno uključiti i razumno telesno kažnjavanje. Tome treba pridodati i čitav niz istraživanja koja pokazuju da dete ne reaguje na telesnu kaznu kao takvu, nego na značenje koje joj pripisuje. Tamo gde se na telesnu kaznu gleda kao na odbacivanje i negaciju ljubavi, ona može imati negativne posledice, a tamo gde se ona smatra normalnim delom vaspitanja, kao što je to slučaj u našoj kulturi, tamo nema negativnih posledica.

Pročitajte još:U Tbilisiju ikona Bogorodice mirotoči već pune tri godine

Jedini razvojni psiholog koji se ovim stvarima bavio kod nas je prof. dr Jovan Mirić, koji je u svom radu iz 2011. godine zaključio: „Kada ostanemo na terenu empirijskih nalaza psiholoških istraživanja, nemamo nikakav činjenički zasnovan dokaz protiv svakog korišćenja telesne kazne u vaspitanju dece.” (Nadam se da on zbog ovoga rada neće imati problema sa svojim kolegama.) Kod nas je malo poznato da ni u jednoj saveznoj državi u SAD roditeljima nije oduzeto pravo da telesno kažnjavaju decu, iako su deca, kao i kod nas, zakonom zaštićena od zlostavljanja. Ove godine je Američka pedijatrijska akademija potvrdila svoje preporuke iz 1998. godine o vaspitanju dece. Smatram da je korisno da citiram deo o telesnom kažnjavanju koji odražava i moj stav: „Iako telesno kažnjavanje trenutno smanjuje ili zaustavlja neželjeno ponašanje, njegova delotvornost opada daljim korišćenjem. Jedini način da se održi njegov početni učinak je da se postupno pojačava, tako da se može pretvoriti u fizičko zlostavljanje. Zato, u najboljem slučaju, telesno kažnjavanje jeste delotvorno jedino kada se koristi povremeno u odabranim situacijama.” Možda bi profesor Popadić, kao stručnjak za socijalnu psihologiju, mogao da istraži fenomen masovne histerije, jer su nedavni događaji pokazali da ni psiholozi nisu imuni na nju. Želim da podsetim javnost da kao što svaki poljubac u detetovu guzu nije pedofilija, tako ni svaki udarac po guzi nije zlostavljanje. Piše: Dr med. psihoterapeutZoran Milivojević Izvor: Politika