Pravda

Zaljubljenici u tango, srpski violinista Stefan Milenković i slovenački harmonikaš Marko Hatlak, udružili su talente u originalnom ansamblu “Tango kompas”, koji će se publici u Sava centru predstaviti 28. decembra. Uz podršku pijaniste Marka Črnčeca i kontrabasiste Luke Hermana Gajzera, u Stefanovom rodnom gradu posetioci će uživati u temperamentnom ritmu tanga, ali i u jedinstvenim obradama latino i džez muzike. Srpski umetnik je čuven po saradnji sa muzičarima različitih senzibiliteta, od Vlatka Stefanovskog, preko Edina Karamazova do rok benda “Gorilaz”. Mada je violina njegova ljubav od najranijeg detinjstva, Milenković je čovek najrazličitijih interesovanja. Uspešno balansira između profesionalne karijere, pedagoškog rada i humanitarnih aktivnosti, a u slobodno vreme skače s padobranom, trenira jogu i otkriva nove strasti. Poslednja “ljubav” u nizu dovela ga je ponovo u rodni Beograd. Prvo ste počeli da plešete tango,a onda da ga svirate. Koja perspektiva je “slađa”? - Teško je napraviti izbor, ali ako baš moram, onda bih izabrao ples. Tu se tango može iskusiti, istražiti i doživeti u potpunosti. Imam sreću da na to mogu da dodam i bonus sviranja tango muzike. Vrlo često nastupate sa drugim muzičarima. Šta “upijate” od njih? - Iz svakog takvog iskustva sam naučio mnogo, i muzički, ali i privatno, jer radite sa raznim ličnostima i umetničkim pristupima. Danas je potpuno prirodno da se žanrovi mešaju jer živimo u svetu koji je istinski globalan i povezan. LJudi su svakodnevno izloženi najraznovrsnijim utiscima, tako da i ukus postaje univerzalniji, otvoreniji. Naravno, svaki žanr u svom čistom obliku i dalje ima - i treba da ima - svoje mesto. Ali, postoje i druge mogućnosti i ne treba se plašiti promena. Možda je to ono najbolje što sam naučio od saradnji sa kolegama - da se ne bojim promene i nečeg novog. Još kao “čudo od deteta” osvajali ste svetske scene, a tako je i danas. Kada se osvrnete na svoju dosadašnju karijeru, šta vas čini najponosnijim? - Možda je to ta sama činjenica da sam još uvek aktivan i da uživam u muzici. To je zaista privilegija! Kakva je, po vašem mišljenju, budućnost klasične muzike? - NJena budućnost se dešava upravo sada. Smatram da interakcija sa publikom mora da bude u skladu sa vašom ličnošću, odnosno da bude prirodna i ne sama sebi cilj. Nekima to bolje polazi za rukom nego drugima. Lično, nastojim da sa publikom uspostavim vezu koja prevazilazi obična čula, da se “dodirujemo” u jednoj posebnoj dimenziji, u kojoj smo svi jednaki. Tada je sve moguće. Cilj mi je uvek da sviram SA publikom, a ne samo za publiku. Dom u Čikagu još od najranijeg detinjstva, Stefan Milenković se navikao da mu avioni i hoteli budu “drugi dom”. Ipak, na gostovanja širom planete gotovo dve decenije kreće iz Amerike. - Trenutno živim u Čikagu, to je grad koji smatram svojom bazom - kaže proslavljeni umetnik koji već godinama na tamošnjem Univerzitetu Ilinois predaje violinu. Posle toliko godina na sceni, kako negujete ljubav prema violini? - LJubav prema muzici i violini je sada već ugrađena u moj genetski kod i ne verujem da može da se “istroši”. Ono što nije lako je negovanje karijere i održavanje svežine u vašem umetničkom radu. Posebno zato što smo mi kao klasičari ipak reproduktivci. Ali, moji interesi su raznovrsni, kako muzički tako i lični, samim tim je shvatanje onoga što radim uvek sveže. Ako ništa drugo, sveže je barem meni. A čemu učite svoje đake? - Kažem im da je najvažnija stvar da znaju kako sami da vežbaju i da organizuju svoje vreme. Bez toga je napredak veoma težak, nekada skoro i nemoguć. Ali sa disciplinom, autoopservacijom i upornošću može se postići mnogo. Druga važna stvar je, rekao bih, svest o trenutnom stanju muzičkog biznisa i razmišljanje o tome koja bi njihova uloga bila u tom biznisu, odnosno, gde bi bilo njihovo mesto. Ima mnogo mogućnosti i nije najvažnija stvar na svetu da se bude solista. Često održavate humanitarne koncerte, poslednji u nizu su bili oni za poplavljena područja. Ima li danas u nama dovoljno humanosti i razumevanja za tuđe nevolje? - Toga uvek ima, ali, nažalost, primećuje se i porast opšte bezosećajnosti, čemu, bojim se, najviše doprinose upravo mediji. Vesti koje dolaze do nas su najčešće negativne.

Pročitajte još:RADOMIR POČUČA: Nisam lud da se predam srpskom pravosuđu!Puškov: Lukašenko na udaru SAD

Različiti vidovi tragedija su toliko prisutni da čovek pomisli kako je previše lošeg na ovome svetu i da ne može ništa da uradi. Svi imamo izbor: da prevlada saosećanje prema nevoljama drugih (tada i mi osećamo bol), ili, što je naravno lakše, da se isključimo i predamo, pravdajući se da je “svet takav”. Možda nije vidljivo na prvi pogled, ali naš svet je prepun veličanstvenih stvari i ljudi. Zato ja biram da reagujem na ono što mogu i na način na koji mogu. Naravno, ne možete pomoći svima, ali to nije razlog da ne pomognete nikome nikada. Uz brojne hobije i život profesionalnog muzičara, kako pronalazite vreme za ljubav sa voljenom osobom? - Ona obuhvata sve to, deli slične interese i, iznad svega, ima razumevanja za ono što radim. To je najvažnije, ako imate razumevanje voljene osobe, onda je moguće postići sve. Izvor: Večernje novosti