Pravda

Primarni „krivac“ za ogroman privredni i demokratski razvoj SAD i zemalja EU je liberalna ideologija. A osnov liberalne ideologije je sloboda reči. Pravo da se kaže sve. Najsažetije objašnjenje šta sloboda reči znači dao je jedan od gurua modernog liberalizma DŽon Stjuart Mil kazavši: „Nikada ne možemo biti sigurni da je mišljenje koje pokušavamo da ugušimo pogrešno, pa čak i kad smo u to potpuno uvereni, ugušiti ga bilo bi zlo.“ Mil, u koga se kunu svi vladari SAD i EU, poručuje da koliko god nam užasno deluju nečije reči, sve dok su samo reči, ne dozvoliti ih značilo bi proizvesti veće zlo. To bukvalno znači da je u najdubljem interesu Srbije da se dozvoli delu navijača Novog Pazara da usred Beograda i Niša viču „Bubreg, srce, pluća, rešen rebus žuta kuća“, nego da im to zabrani. To što su vikali, oni možda i misle. Možda bi i sami pravili neku žutu kuću, ako bi im se pružila prilika. Ali, da li je bolje zabraniti im da to viču, pa verovati da to ne postoji? Ili im dozvoliti, pa da onda na najjeftiniji mogući način država izbroji one koji tako govore, možda tako misle i koji bi možda tako činili. Šta smo imali od toga što se u vreme SFRJ pričalo da bi svi Albanci izginuli da odbrane Sloveniju ako bi je napala Italija ili da bi svi Slovenci dali život da odbrane Prizren ako bi ga napala Albanija? Šta smo imali od toga što se u Generalštabu u Beogradu računalo da će svi Albanci rezervisti da se odazovu pozivu i da zajedno sa Srbima pucaju na agresora? A kad bi se postavilo pitanje koliko bi od tih rezervista ipak moglo da se okrene protiv države, dobijali smo odgovor da je to samo jedna četa od tri divizije. I šta se desilo? Umesto da svi Jugosloveni ratuju protiv stranih agresora, kojih nije ni bilo, pobili su se između sebe u ime bratstva i jedinstva za čije se negiranje išlo na najtežu robiju. Nažalost, SAD i Evropa su vičući na sav glas da su za liberalizam i slobodu reči postepeno i polako odustajali od toga u praksi. Protivno svojim sopstvenim zakonima. Prvi amandaman na ustav SAD garantuje slobodu reči i slobodu da se svaka reč objavi. Sticajem okolnosti SAD, da bi obezbedile rasni, etnički, rodni i međuverski mir počele sa da uskraćuju pravo na slobodno izražavanje stvarajući institut političke korektnosti, kao filter da li se nešto može objaviti. Kao rezultat toga počinju se zabranjivati pojedine lekcije iz nacionalne istorije, interveniše se u školske programe i sve što vlasti procene da bi moglo biti neprihvatljivo po neke ljude se odbacuje, bez obzira na to da li je tačno ili nije. A umesto toga se počinju širiti prvo blaže a zatim sve flagrantnije laži koje dobijaju oreol nauke koja se brani policijskom represijom. Teksas je priključen SAD posle čuvene bitke kod Alama, kada se u borbi protiv meksičkog generala Santa Ane proslavio Dejvi Kroket. I to se tako učilo dok veliki broj Meksikanaca nije došao da živi u Teksasu. Kada su dobili državljanstvo i postali brojni u školama, pobunili su se protiv takve slike istorije. Da bi se problem rešio, školske vlasti su donele odluku da se to ne uči. Ili još karakterističniji slučaj. Sada davne 1998. godine prosvetne vlasti San Franciska predložile su da se iz nastave književnosti u srednjim školama izbace mnogi autori belci samo zato što su belci, bez obzira na književnu vrednost njihovih tekstova. Razlog je bio samo to što velika većina učenika u tim školama nisu belci. Naime tada je broj belih srednjoškolaca iznosio 11,8 odsto. Da bi se zadovoljio rasni kriterijum rešeno je da barem 70 odsto obrađivanih pisaca budu nebelci. Zemlja koja je ukinula ropstvo još 1865. i formalno uvela ravnopravnost rasa sada diskrimiše belce.

Pročitajte još:Rublja u slobodnom padu – igra ekonomskih majstora?

Tako da je trebalo da nastavnici odluče koga će od klasičnih belih pisaca izbaciti: Šekspira, Čosera ili Dikensa. Postaje jasno da zabrana slobode reči i štampe vodi prvo u neznanje, zatim u diskriminaciju i na kraju upravo ona može dovesti do međurasnih i međunacionalnih ratova koje navodno pokušava da spreči zabranama. Zbog svega toga časopis „Politikologija religije“, koji uređuje autor ovih redova, ne dozvoljava političku korektnost. Zahvaljujući tome postao je najliberalniji naučni časopisa na svetu na engleskom jeziku. Umesto da to bude neki časopis iz SAD ili Engleske. Podizati optužnice zbog nečega što je napisana reč, kakva god bila, reč čiji vlasnik ne vrši nasilje, predstavlja udar na ideju liberalizma, slobode i demokratije. Jer suština slobode reči i jeste u tome da reči nekih ljudi kod drugih izazovu gađenje. Ako je svet razuman pojaviće se napredak, a ako nije, onda mu nikakva represija ne može pomoći da ne potone u haos. Noam Čomski kaže „Ukoliko ne verujemo u slobodu govora ljudi koje preziremo, onda u nju uopšte ne verujemo“. Izvor: Novosti