Pravda

Tako su mnogi predstavnici ruske „kreativne klase“ zbog nečeg uvereni da Rusija vodi rat sa Ukrajinom i spremna je da svakog časa otpočne ratna dejstva i na nekom drugom mestu. Međutim, elementarna civilizacijska analiza potvrđuje: a) Rusija - nije samo država, već zemlja civilizacija; b) pred XXI vek Ruski svet se našao u okruženju civilizacija koje jačaju (severno-američke, zapadno-evropske, kineske, islamske i japanske), od kojih svaka - neke nenametljivo, a neke krajnje otvoreno sve više pritiskaju Rusiju otkidajući od nje komad po komad „civilizacijskog materijala“; v) zbog enormnosti granica, Rusiji je sve teže da suzbija pritisak nekih koji posebno žele ruske resurse, suseda i njihovih prethodnica u liku radikalnog islama i evronacizma: u takvim uslovima naša zemlja objektivno ne može da podnese hegemonističke planove i njen glavni zadatak je da - sebe sačuva; g) da bi preživela u sve neprijateljskijem okruženju, Rusiji je neophodno da uredi sistem zaštite ne samo svoje teritorije, nego i sociološko-kulturnih samobitnosti - i upravo u takvom kontekstu treba da se sagledava evroazijski projekat koji promoviše i „Krimski gambit“ i pokušaje da odbrani Ruse u Novorusiji; d) Rusija po definiciji ne vodi rat sa Ukrajinom: varoške brige kijevske etnokratije neuporedive su sa kontekstom i razmerama Ruskog projekta; sem toga u ruskom mentalitetu nije uobičajeno da se ozbiljno odnosi prema lajanju pasa za karavanom: Rusija se tradicionalno suprotstavlja agresivnim planovima pretendenata za svetske hegemone. Prema tome, današnji problemi konfrontacije u Novorusiji očigledno se neće rešiti dodvoravanjem kijevskim vlastima: one nisu subjekt civilizacijskih procesa, kao što takav subjekt nije ni Zapadna Evropa koja se transformiše u „amerikanizovanu teritoriju“. Sve veći civilizacijski problemi u „ulazištima“ evroazijskog voza (Ukrajina, Moldavija, Gruzija, baltičke zemlje i t. sl.) mogu se rešiti samo pojavljivanjem na postsovjetskom prostoru preciznog i jasnog Ruskog projekta i nakon toga izlaskom Rusije-Evroazije na poziciju konkurentnog igrača svetske politike. Smatram da danas treba pažljivije pogledati suštinu i karakteristike rata koji je započet protiv Rusije. Da bi se te karakteristike razumele, potrebno je osvrnuti se na teze S. Hantingtona, a možda i na - likove poznatog fantastičnog romana „Rat svetova“ Herberta Velsa ili istoimenog filmskog hita Stivena Spilberga, budući da nadrealizam navedenih dela - za razliku od naučnih predviđanja osramoćenih događajima 2014. u Evropi - postaje očigledna i sve više banalna realnost. U svakom slučaju, neophodno je razumeti da savremeni Civilizacijski rat ima dve osnovne dimenzije. Prva dimenzija je - ono opšte što današnji rat povezuje sa dva Svetska rata XX veka. Druga dimenzija je - ono što ih razlikuje. Zajedničke crte navedenih događaja uglavnom se svode na to da se tokom dva Svetska rata prošlog veka kao glavna oštećena strana našla Nemačka, a u današnjem ratu Civilizacija po svemu sudeći, imaju tendenciju da opet budu izigrani romano-germani, koji su svog glavnog neprijatelja još jednom uvideli - ne na Zapadu, nego na Istoku. Razlika ima mnogo više ako se uporede Svetski ratovi sa današnjim Civilizacijskim ratom. Krenimo od toga da rat koji je objavljen Ruskoj Federaciji od momenta uvođenja ekonomskih sankcija protiv nje - nema ništa zajedničko, na primer, sa događajima poslednjih godina u Jugoslaviji, Iraku, Libiji ili Siriji. Zauzimanje Vrhovne Rade u Kijevu, provokacija sa obaranjem „Boinga“, ekonomske sankcije, sažimanje tržišta nafte, napadi na rusku rublju, finansiranje ruske opozicije i druge, blago rečeno, neprijateljske akcije Zapada prema Rusiji - nisu epizode, nisu pojedinačne operacije kao odgovor na nekakve aktivnosti Rusije i Vladimira Putina protiv nečega nesumnjivo svetlog i svetog. Sve su to karike jednog istog hegemonističkog lanca i elementi ratnog boja ponovo započetog protiv Rusije. Započetog ozbiljno i zadugo. Novi rat protiv Rusije više nema međudržavni nego međucivilizacijski karakter. I nije usmeren na zauzimanje nekih teritorija de-jure, već na njihovo zauzimanje, a zatim de-fakto čišćenje. Ciljevi Civilizacijskog rata ne ograničavaju se obezbeđivanjem dominacije zemlje-osvajača na nekakvim lokalnim (nacionalnim) tržištima, već su usmereni na zauzimanje trans - regionalnih i svetskog tržišta. Cilj novog pohoda Zapada na Istok otkrio je još pre petnaest godina ruski filozof Aleksandar Zinovjev prema čijem su mišljenju „gazde globalnog nad-društva nastavljači Hitlerovog dela, ali na moćnijoj osnovi savremene nauke i u formi maskiranoj za demokratiju“. Dodao bih - „na moćnijoj osnovi savremenih informacionih i drugih tehnologija“. Još jedna razlika današnjeg rata od Svetskih ratova XX veka proizilazi iz samog karaktera civilizacijskih konfrontacija: u njima niko neće uspeti da ostane po strani. U težnji da slomi odbranu protivnika, agresor deluje po principu - „ko nije sa nama, taj je protiv nas“. Prema tome, glavni subjekti vođenja Civilizacijskog rata postaju, ne nacionalne vlade, već NADnacionalni organi - NATO, Evropska unija, PSSE, Međunarodni ratni tribunal i t. sl.,  izbrušeni za globalizatorsko - hegemonističke funkcije i zadatke. Glavna razlika savremenog Civilizacijskog rata od ratova - prethodnika sastoji se u sledećem: ako su takozvani Svetski ratovi bili rezultat sukoba interesa ovih ili onih država, onda Civilizacijski rat dotiče dubinske, suštinske procese planetarnog karaktera. Faktički, to je rat raznih kultura, raznih načina života i principijelno različitih vrednosti. U Civilizacijskom ratu kontekst konfrontacije mnogo je širi. Za civilizaciju-agresora važno je ne samo da protivnika potčini politički, nego i da ga uništi ekonomski i kulturno. U tom smislu za Sovjetski Savez Drugi svetski rat postao je Otadžbinski, za SAD i Veliku Britaniju - u odnosu na trojku Nemačka-Italija-Japan - klasičan rat za svetski uticaj i resurse, a na primer, za evronaciste koji su otpočeli rat protiv SSSR-a - civilizacijski rat. U suštini, svi ratovi Zapada protiv Rusije, iole većih razmera, bili su civilizacijski: takav je bio za Poljake početkom XVII veka, takav je bio 200 godina kasnije za Napoleona, takav je uvek bio za Anglo-Saksonce i Vatikan, a već u XX veku - i za fašističku Nemačku. Inače, tokom poslednjeg veka na kraju ratova Zapada protiv Rusije, prostor Ruskog sveta pretrpeo je suštinske promene - sa aspekta sažimanja i slabljenja, a ta tendencija traje i danas. Radi potvrđivanja teze o tome da je glavna karakteristika savremene Rusije njeno, avaj, sistemsko rascivilizovanje, i kao rezultat toga sasušivanje i gašenje, odmah posle ruskih stručnjaka za civilizaciju, B. N. Kuzika i J. V. Jakovca predložićemo da se - uporede neke cifre.

Pročitajte još:Pogledajte šta je Putin poručio ruskoj eliti u 2015. godiniSeverna Koreja: Obama je majmun iz tropske šume!

Prema ključnim civilizacijskim, formalnim i kvantitativnim pokazateljima (razmere teritorije na kojoj se prostire, broj stanovnika i svetski udeo u obimu ostvarenog BDP) današnja Rusija ne može da se uporedi ni sa Ruskom imperijom, ni sa Sovjetskim Savezom. Situacija je još lošija sa kvalitativnim pokazateljima u koje treba ubrojati činjenice stalne erozije ruske nacionalne kulture i jačanja uticaja elemenata drugih civilizacija koji su ugrađeni u rusku državnost, pre svega zapadne (evropsko-američke) i islamske (sunitske) i sve više - kinesko-konfučijanske i budističko-tibetske. Rat koji je započet protiv Rusije za krajnji cilj ima - ni manje, ni više - da sa lica zemlje zbriše ruski etnos kao takav. Naravno, radi toga neće obavezno staviti uza zid sto miliona ljudi. Budući da je civilizacijski rat najpre sociološko-kulturni, on pretpostavlja rekodiranje  arhetipa pobeđene civilizacije, a takođe i zatiranje suštinskih svojstava njene kulture. U slučaju sa Rusijom, radi se o pravoslavlju, ruskoj istoriji, ćiriličnom pismu, nacionalnim umetničkim stilovima, i na kraju - o „velikom i moćnom ruskom jeziku“. Dakle, sve dok Ruska Federacija ne počne da se ponaša kao zemlja-civilizacija, dok se ruske elite ne naoružaju civilizacijskom ideologijom koja pretpostavlja oslonac na imanentne vrednosti ruske civilizacije, neće biti pobede Ruskog sveta u ratu koji je otpočet protiv njega. Tako je govorio „ruski Zaratustra“ - Aleksandar Zinovjev. Izvor: Fakti.org