Pravda

To je naš rat. Malorusija i Novorosija nisu prosto istorijske ruske zemlje, one i jesu Rusija. Galicija, koja je napustila ruski svet pre sedam vekova, čini neznatan deo „Ukrajine”, a sve ostalo je Rusija, bivša i buduća. Mi plaćamo račune iz 1991. godine – bezumne, katastrofalne. Tačnije – nas primoravaju, teraju nas da ih plaćamo. Ali, to je i dobro, čak odlično. Zato što, da Sjedinjene Države nisu pokušale u februaru da odvoje Ukrajinu od Rusije, ne bi bilo Krima i ruskog proleća, ne bi bilo sankcija i globalne konfrontacije s anglosaksonskim globalizatorima. Pokušaj otmice Ukrajine nije ostavio Rusiji izbor – Putin je uradio ono što bi na njegovom mestu trebalo da uradi svaki pravi ruski vladar koji bi se našao u situaciji kada nema povlačenja, „iza nas je Moskva”. On je prihvatio izazov – i samim tim Rusija nije izabrala mir, već mač. Zato što bi predaja Ukrajine značila izdaju, odricanje od ruske istorije i ruske budućnosti. I pre februara (u Kijevu) bilo je jasno da je sukob sa SAD neizbežan – posle Putinovog povratka u Kremlj, politika obuzdavanja Rusije naglo se intenzivirala – ali je on mogao da se razmotava postepeno, polako. Iako se Putin nije samo branio – naprotiv, on je išao u kontranapade, od Snoudena do Sirije – Rusija svejedno nije planirala da pređe na globalni kontranapad. Predsednik je odlično shvatao da prvo treba da izgradimo široku koaliciju, da postanemo jači i samostalniji – ali je isto tako shvatao da će Sjedinjene Države samo povećavati pritisak. Februarski prevrat u Kijevu doveo je situaciju do usijanja, posle njega je postalo jasno da SAD prelaze u napad na Rusiju na našoj zemlji. Borbu više nije bilo moguće izbeći – i Putin je na Krimu prešao Rubikon. Da li je Putin bio svestan da su elite slabe, a privreda zavisna od Zapada? Naravno. Ali, ogromna energija ruskog patriotizma, koja se oslobodila kao posledica ruskog proleća, sposobna je da pomeri planine. To je sila koja višestruko povećava Putinove mogućnosti unutar zemlje. U 2014. on ih praktično nije koristio – zato što su sva pažnja i snage bile skoncentrisane na spoljni front, na sukob sa SAD, na pridobijanje Evrope, na Kinu i, najvažnije, na izgradnju konstrukcija novog, postameričkog svetskog poretka, od finansijskih do geopolitičkih. Udar po nacionalnoj valuti, koji je dopušten krajem godine usled pada cene nafte, ne treba da čudi – bilo bi čudo da u trajućem globalnom ratu Sjedinjene Države ne koriste svoje najjače, finansijsko, oružje. Rusija nije imala mogućnosti da se zaštiti od njega – zato što smo mi na globalnom finansijskom tržištu bili upisani kao polje za igru zapadnog spekulativnog kapitala. Deo naših oligarha koji nisu do kraja nacionalizovani takođe se faktički pojavljuje u ulozi pete kolone, iznoseći kapital u inostranstvo. Naravno, šteta je što vlast nije uspela da sprovede deofšorizaciju privrede i ojača nacionalni finansijski sistem pre početka konflikta – ali će se zato od sada sve odvijati brzim tempom i nepovratno. Isti takav proces će početi i sa „elitom” – meki oblici njene nacionalizacije, koje Putin uvodi u poslednje tri godine, zameniće tvrdi, mobilizacioni nalažu nasušnu neophodnost formiranja radnog, odgovornog i nacionalno orijentisanog upravljačkog staleža. Putin započinje revoluciju odozgo – gradeći nomenklaturu, terajući je da istovremeno bude i bliže narodu, i da preuzima na sebe odgovornost za odluke koje donosi. Alternative jednostavno nema – zato što pokušaji da se u Rusiji napravo socijalna revolucija, koji će uslediti od strane nacional-izdajnika, mogu biti uspešni samo ukoliko nova kadrovska politika ne dovede do primetnog ozdravljenja činovničkog staleža. I to svih nivoa – od opštinskog, koji zahvaljujući zakonima donetim ove godine konačno počinje da se uklapa jedinstvenu vertikalu vlasti, do federalnog. Putinov poziv, da svako ko je spreman da preuzme odgovornost bude angažovan u realizaciji planova razvoja Rusije i njenih regiona, tiče se ne samo odnosa vlasti i društva – u tom je i zahtev da se obnovi sama vlast Rusije. Nivo poverenja naroda u Putina omogućava mu da sprovede bilo kakve represije prema delu elite koji se protivi reformama – štaviše, žestoke mere svi će samo pozdraviti.

Pročitajte još:Armija Novorusije dobila novog glavnog komandanta čije se ime drži u tajnostiRusija prebrodila ekonomski napad, rublja znatno ojačala

Ali, Putin ne želi da kvari mehanizam koji radi (makar on funkcionisao uz određene probleme – ipak ga je on stvorio praktično od nule posle paralize 90-tih) – on želi da mu upumpa svežu krv i izleči one koji su sposobni da se menjaju. To nije pitanje odnosa Putina i elita – to je pitanje stvaranja klase komandanata, koja će biti sposobna da vodi zemlju napred u predstojećim godinama, kada će u uslovima žestokog geopolitičkog konflikta biti potrebno suštinski povećati kvalitet državne uprave i eliminiše teren za raspirivanje negativnog odnosa prema vlasti. Zato što ulog nije sudbina elite – već sudbina zemlje. Bitku za budućnost Rusije prihvatio je Putin, prihvatio je narod - „elite” ne smeju da im smetaju da učine ono što je potrebno za jačanje i razvoj zemlje. Zato - da nije bilo prevrata u Ukrajini – trebalo ga je izmisliti. Zato što „dok grom ne udari” (mužik se ne prekrsti), zato što (Rusi)„dugo uprežu” (ali potom brzo voze), zato što (se nema više kuda odstupati) „jer iza nas Moskva”. A kad su se već odlučili, nema te sile koja bi mogla da zaustavi kretanje. Sa 2014-om je startovao ruski marš. Nemojte nam stajati na putu. Izvor: Fakti.org