Pravda

U Generalnoj skupštini UN nedavno je  usvojena rezolucija o kojoj se nije mnogo pisalo u medijima, naročito ne u državama čiji su predstavnici bili protiv nje ili uzdržani prilikom glasanja. Rezolucija protiv veličanja nacizma, koja je u NJujorku stavljena na glasanje na predlog Rusije, prošla je tesnom većinom: za nju je glasalo 115 država, tri su bile protiv, 55 uzdržane, a 20 nije glasalo. Iako deluje neverovatno da rezolucija koja se bavi ovakvim sadržajem, za koju su glasale države koje okupljaju 5,6 milijardi ljudi – nije izglasana jednoglasno, još je neverovatnije da za nju nije glasala nijedna članica EU i nijedna zemlja u regionu. Srbija je tako bila jedina država u regionu koja je u SB UN 21. novembra glasala za rezoluciju u kojoj se izražava ozbiljna zabrinutost zbog uspona ekstremističkih pokreta i političkih partija koje propagiraju rasizam, etnocentrizam i ksenofobiju, koje se bave širenjem ideologije fašizma i rasne nadmoći. U tekstu se osuđuje slavljenje nacističkog pokreta i bivših članova organizacije „Vafen-SS”, otvaranje spomenika i memorijala i održavanje javnih demonstracija sa hvaljenjem nacističke prošlosti, pokreta i neonacizma. Ali ovakvo glasanje, iako se protivi zdravom razumu, nije iznenađenje za one koji poslednje dve decenije prate trendove politike zvaničnog Brisela. Definicija je jednostavna: radeći na političkom jedinstvu, EU je zbijala redove usklađujući nacionalne prošlosti. Tako je nastalo nekoliko rezolucija Evropskog parlamenta koje izjednačavaju zločine komunizma i nacizma. Posle usvajanja rezolucije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope u januaru 2006. godine „O potrebi međunarodne osude zločina totalitarnih komunističkih režima”, Praške deklaracije iz 2008, koja se odnosi na „razotkrivanje zločina komunističkih režima istočne Evrope, obeštećenje žrtava i obezbeđenje mera da se oni više ne ponove”, u Evropskom parlamentu je u aprilu 2009. godine usvojena rezolucija o evropskoj savesti i totalitarizmu i ustanovljen je Dan sećanja na žrtve svih totalitarnih i autoritarnih režima: fašizma i komunizma. Ne treba ni naglašavati da se u Praškoj deklaraciji na koju se poziva rezolucija Evropskog parlamenta na spisku država sa totalitarnom ideologijom, pored SSSR i, recimo, Severne Koreje, našla i bivša Jugoslavija, pa se tako od Srbije traži da u nastavku evropskih integracija u srpskom parlamentu obavezno usvoji Rezoluciju Saveta Evrope o osudi zločina komunističkog režima. I sve to u trenutku jačanja nacističkih pokreta u pojedinim državama EU, osporavanju holokausta i otkrivanju spomenika nacistima. Iako zemlje na Balkanu imaju sopstvena iskustva sa nacizmom, kada su glasale na Ist Riveru, države bivših jugoslovenskih republika ipak su se rukovodile obavezom usklađivanja mišljenja sa EU. Čak i BiH i BJR Makedonija, koje su daleko od evropskih integracija. Na nekim sajtovima, ali nikako u mejnstrim medijima, protekle dve nedelje su se u susednim državama mogla pročitati negodovanja da su opravdanja političkih vrhova nesuvisla i da se ovakvim glasanjem potpuno negira antifašistička borba zarad dnevne politike i interesa u međunarodnim odnosima. Međutim, iz Brisela su ovu rezoluciju pročitali kao „pokušaj zloupotrebe borbe protiv neonacizma u kontekstu krize u Ukrajini”. NJene članice su smatrale da je rezolucija „neujednačena u osudi totalitarnih ideologija, da nedovoljno govori o temeljnim pravima slobode govora i javnog okupljanja, te da nema isti odnos prema različitim oblicima diskriminacije, rasizma i ksenofobije, to jest da je rezolucija selektivna”. Politički analitičar Dragomir Anđelković kaže da EU jednostavno nije želela da Rusija proširi tu rezoluciju i „razbije njihov monopol da pričaju o nacizmu i fašizmu na način na koji to rade, uplićući u to geopolitičke kombinacije”. On ukazuje na činjenicu da se u EU neselektivno sagledavaju zločini komunizma i tom prilikom se Sovjetski Savez poistovećuje sa nacističkom Nemačkom. Takvi procesi započeti su početkom devedesetih u bivšim sovjetskim republikama, baltičkim zemljama, potom i u Poljskoj. „Formula je vrlo prosta: komunizam je jednako nacizam, Sovjetski Savez je jednako nacistička Nemačka, a Rusija je naslednik SSSR i snosi krivicu”, ukazuje Anđelković. Suprotstavljajući se takvom nametanju analogije, predsednik Rusije Vladimir Putin je u više navrata isticao značaj komunističke istorije Sovjetskog Saveza, tvrdeći da bi „poricanje da je tokom sedam decenija socijalističkog sistema mnogo toga velikog urađeno bilo isto što i reći da su naši roditelji živeli uzalud”. Tokom gotovo jedne i po decenije Putinove vladavine zabeležen je i porast pozitivnih mišljenja o Staljinovoj vladavini, gde se ispred miliona ubijenih u čistkama stavlja njegov uticaj na to što je SSSR izvojevao pobedu u Drugom svetskom ratu i što je postao nuklearna sila. Nacisti na budžetu Jasno objašnjenje zašto su SAD, uz Ukrajinu i Kanadu, glasale protiv rezolucije, objavio je „Glas Amerike”, prenoseći zvanični stav da je Rusija koristila rezoluciju za domaću propagandu i da su u njoj „dve ukrajinske grupe, Desni sektor i Ukrajinska nacionalna samoodbrana, prikazane kao neonacističke”. Kakav je odnos zvanični Vašingtona imao prema nacizmu, osim opštepoznate činjenice da je bio utočište nacističkih generala i vojnika koji su bežali od pobedničke pravde u Evropi, pokazalo je pre nekoliko dana istraživanje američke agencije Asošijeted pres. Oni su, naime, utvrdili da je američka vlada davala iz budžeta socijalnu pomoć optuženim nacistima koji su morali da napuste SAD. Sekretarijat pravosuđa koristio je rupu u zakonu da primora osumnjičene naciste da napuste SAD u zamenu za te beneficije. Posle obelodanjivanja ove prakse, Senat je usvojio zakon kojim se onemogućava osumnjičenim nacističkim zločincima koji su izgubili američko državljanstvo da dobijaju milionske benificije američke vlade.

Pročitajte još:Nemački apeli za mir morali bi počinjati sa „Oprosti nam Srbijo!”GEOEKONOMSKI UDAR: Evroazijski blok uspostavlja zonu slobodne trgovine sa čak 40 zemalja

Izvor: Politika