Pravda

Postojanje takvog programa ekskluzivno je obelodanio britanski „Gardijan”, pošto je u glavnoj ulozi ovoga puta britanski partner NSA, služba čiji je engleski akronim GCHQ (u prevodu Centrala opštih komunikacija). Nije iz iznetih podataka jasno u kojem obimu je NSA partner, ali nekoliko činjenica, uključujući i glavnu: da Britanci imaju mnogo manje zakonskih restrikcija za prismotru, a da sa druge strane softver za analizu poseduju isključivo Amerikanci – sugeriše na podelu uloga. Na meti su bili korisnici programa za video komuniciranje američke multinacionalne internet kompanije „Jahu”, koji je 2012. imao oko 4,8 miliona aktivnih korisnika na svim stranama sveta. Tehnički, prismotra je vršena preko optičkih kablova kojima sve internet kompanije obavljaju saobraćaj između svojih globalnih centara. Otuda i cinično ime programa o kome je reč – „optički nerv”. Program je počeo kao eksperiment automatskog prepoznavanja lica aktuelnih „sumnjivaca”, ali mu je misija brzo proširena i na otkrivanje „novih likova od interesa” u obaveštajnom radu. Ono što je bio „kolateralni rezultat” bile su i scene kada ljudi komuniciraju „u seksualno eksplicitnim situacijama”. Nije teško zamisliti koliko je to bilo od „specijalnog interesa” operativcima i britanske i američke službe. Zavirivanje u intimu na aerodromskim skenerima za „razgolićivanje”, dosad smatrano velikim upadom države u privatnost, prema ovome je sasvim bezazleno. Po mnogim elementima, ovo je dosad najveća zloupotreba tajnih službi i tehnologije. Poznato je, naime, da, pored presretanja komunikacija koje su u toku, hakeri odavno znaju kako da tajno uključe kamere kućnih kompjutera da vrše „direktan prenos”, a da korisnik toga nije svestan, jer se pri tome ne pali ona mala lampica pored minijaturnog objektiva. Tu mogućnost koriste i službe drugih država koje nisu tako moćne kao NSA i GCHQ: njima je komercijalno dostupan program „spaj fišer” (koristi se navodno i u Srbiji), koji može da aktivira kamere na ličnim računarima i mobilnim telefonima bez znanja korisnika. Prema dokumentu u koji je uvid imao „Gardijan”, u mrežu je dospevalo između 3 i 11 odsto „seksualno eksplicitnih” video-komunikacija, što je bio povod za konstataciju da „iznenađujući broj ljudi koristi video-razgovore za pokazivanje intimnih delova svog tela”. S obzirom na to da pomenuti dokument navodi da je u jednom momentu zahvatano oko 1,8 miliona korisnika „Jahua”, očigledno je da je država došla u posed ogromne količine materijala o nečijoj intimi, pa i svojevrsnoj pornografiji. Iz sedišta „Jahua” je energično opovrgnuto da su na bilo koji način učestvovali u realizaciji ovog programa, a slično je reagovao i „Majkrosoft”, s obzirom na to da se u dokumentu pominje i mogućnost da se za nadzor koriste i video-komunikacije preko njegovog uređaja „kinekt”. Zanimljivo je da tekst „Gardijana”, objavljen odmah na njegovom veb-sajtu, nije dobio veliki publicitet u američkim medijima: vodeći listovi poput „NJujork tajmsa” i „Vašington posta” svoje tekstove o tome nisu objavili na naslovnim stranama. Mnogo više, novim aspektom skandala Snouden bavili su se sajtovi tehnoloških internet portala. Prema „Gardijanu”, ovaj program, započet 2008, bio je aktivan i 2012, kada je sačinjen dokument koji ga objašnjava. Izvor: Politika (Milan Mišić)