Pravda

„Nema povratka u prošlost kada su Srbi bili tumor koji se širio srcem Hrvatske, tumor koji je uništavao hrvatsko nacionalno biće i koji nije dozvoljavao hrvatskom narodu da bude gospodar u sopstvenoj kući”, rekao je 1995. godine bivši hrvatski predsednik Franjo Tuđman, a juče je te njegove reči pred sudijama Međunarodnog suda pravde citirao Saša Obradović, glavni pravni zastupnik Srbije u sporu sa Hrvatskom. Drugog dana obrazlaganja srpske protivtužbe pred ovim sudom UN, najveći deo vremena posvećen je iznošenju detalja o stradanju srpskih civila tokom akcije „Oluja” u leto 1995. godine. Hrvati su, kako je rekao Obradović, dokazali svoju genocidnu nameru masovnim ubistvima Srba tokom granatiranja Knina i drugih gradova u Kninskoj Krajini, artiljerijskim napadima na bespomoćne izbegličke kolone u Hrvatskoj i BiH, likvidacijom Srba, većinom starih i nemoćnih, koji su ostali u svojim domovima, i sprečavanjem povratka onih koji su morali da odu. Pozivajući se na iskaze svedoka, Obradović je, kako prenosi Beta, detaljno opisao zločine nad krajiškim Srbima. Tako je kanadski general Unprofora DŽon Lesli posvedočio da je na ulicama Knina 5. avgusta 1995. video „15 do 20 leševa”, a u gradskoj bolnici „veliki broj tela”. Prema podacima centra Veritas, na koji se srpski tim juče pozivao, najmanje 70 osoba bilo je ubijeno u Kninu, većina u eksplozijama granata, a bar 15 Srba je, prema svedočenjima, bilo streljano. Veliki broj žrtava pao je u izbegličkim kolonama, pa je samo u koloni na putu Dvor na Uni – Glina stradalo 189 ljudi, od kojih su dve trećine bili civili. Podaci govore i da je oko dvesta hiljada srpskih civila pobeglo pred hrvatskom ofanzivom iz straha da će biti ubijeni i „istrebljeni”, a sudbina onih koji su ostali potvrdila je da je njihov strah bio opravdan. Obradović je kao primer za ove svoje reči naveo ubistva srpskih staraca u selima Grubori, Gošići i Varivode.„U mnogim selima, svi koje su hrvatske snage pronašle bili su pogubljeni. Zaključak je neizbežan: što je više Srba odlučilo da ostane kod kuća i sačeka hrvatske snage, više ih je bilo ubijeno”, rekao je Obradović i dodao da su posle razvrstavanja Unproforovih snaga hrvatske oružane snage izvele etničko čišćenje nad Srbima i u operacijama – „Maslenica”, „Medački džep” i „Bljesak”. „Danas krajiški Srbi ne postoje”, zaključio je Obradović, čemu je u prilog naveo i rezultate popisa iz 1991. i 2011. godine u mestima masovnog stradanja Srba, koji jasno govore da su krajiški Srbi, kao grupa, fizički uništeni. Osim navođenja konkretnih zločina hrvatskih snaga, Obradović je juče, citirajući izjave pojedinih hrvatskih zvaničnika i ličnosti iz javnog života iz devedesetih godina, objašnjavao atmosferu koja je tih godina stvorena prema Srbima. Tako je, kako prenosi Tanjug, citirao Šimeta Đordana, specijalnog izaslanika hrvatskog predsednika, koji je rekao da Srbi imaju „zašiljene glave i verovatno male mozgove”, dok je pak Tuđman na nacionalnoj televiziji izjavio da je „srećan što mu supruga nije ni Srpkinja ni Jevrejka”. Svakako među najupečatljivijim izjavama koje opisuju mržnju Hrvatske prema Srbima jeste ona koju je dao direktor pozorišta Gavela Krešimir Dolenčić, koji je rekao da su Srbi „životinje s istoka”, poredio ih sa majmunima, a potom rekao da je njihova kultura primitivna i da bi ih trebalo „držati u ropstvu ili uništiti”. „Ove izjave prevazilaze govor mržnje. One su bile direktan poziv na uništenje Srba. To je bilo navođenje da se počini genocid”, ocenio je Obradović i dodao da niko od pomenutih nikada nije za te izjave odgovarao niti ih je hrvatska strana ikad porekla. Prema njegovim rečima, sud bez upoznavanja sa istorijskom pozadinom sukoba neće moći da razume „spiralu zločina između Hrvata i Srba, koja se razvila i održavala dugo vremena, uprkos naizgled mirnom periodu u vreme socijalističke vladavine”. Ako sud ne zna šta se događalo u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, posebno u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, onda, kako je istakao, neće moći da razume ni zašto je jedan hrvatski oficir ulazeći u Knin 1995. godine vojnom komandantu UN snaga rekao: „Čekao sam na ovo od 1945. godine.” Bez istorijskog konteksta sudu nećebiti jasno ni zašto je 1990. godine spaljeno dva miliona knjiga koje su napisali srpski autori, a koje su bile na ćirilici ili su se jednostavno bavile temom Jugoslavije. Obradović je podsetio sud da je Beograd uz protivtužbu dostavio i dokumentaciju o zločinima iz Drugog svetskog rata. U zaključku svog izlaganja, on je naglasio da je oslobađajućom presudom generalu Gotovini, Haški tribunal potpuno potcenio značaj i značenje Brionskih transkripata, te da bi Međunarodni sud pravde trebalo bi da ispravi tu neodrživu situaciju i donese „nešto pravde” žrtvama „Oluje”. Izvor: Politika (Jelena Cerovina)