Pravda

Posle nekoliko pretraga na internetu postao je apsolutno ubeđen da će se pretvoriti u vuka. Uprkos sumnjama o njegovim sposobnostima uspostavljanja dijagnoze i naučnoj racionalnosti, niko nije mogao da ga ubedi da za njegovo stanje postoje i druga objašnjenja. U psihijatrijskoj literaturi, kada pacijent sebe vidi kao vukodlaka, dobija dijagnozu kliničke likantropije, ili likomanije. Pošto je ovaj poremećaj "ekstremno redak", nije dobio dovoljno pažnje od naučnika i i dalje je nedovoljno shvaćen. Blum je nedavno počeo da se bavi izvođenjem opširnog istraživanja istorijskih dokumenata i medicinskih baza podataka na više govornih područja kako bi pronašao slučajeve likantropije između 1850. i 2012. Iako analiza objavljena ovog meseca u žurnalu History of Psychiaty samo otkriva 13 slučajeva koji zadovoljavaju definiciju "kliničke likantropije", rad prati evoluciju bolesti i nudi detaljan opis simptoma, lečenje i različite teorije o njenim uzrocima. Likantropijom u smislu mogućnosti da čovek može da se pretvori u vukoliko stvorenje nakon izlaganja "mesečevim uticajim" ili uzimanjem "napitaka", učestvovanjem u ritualima, višesu se bavili mistici Srednjeg veka. Prema radu, u Francuskoj je zabeleženo 30.000 slučajeva vukodlaštva tokom inkvizicije između 1520. i 1630. od kojih su mnoge okončane na ekstremno surov način. Naravno, ova snažna verovanja povećavala su šansu da se jave i klinički slučajevi. Inače, stroga klinička dijagnoza kliničke likantropije zasniva se na izjavi pacijenta da se pretvara u vuka, ali je zbog religijskih pritisaka bilo i raznih pogrešnih interpretacija u istoriji. Međutim, čak i u Srednjem veku bilo je slučajeva "pravog" lečenja, umesto bacanja "demonskih čini". Primitivna zdravstvena nega preporučivala je "dijetu, složene lekove, tople kupke, pročišćavanje organizma, povraćanje i puštanje krvi do trenutka gubljenja svesti", a mnogi lekari su likantropiju smatrali vidom melanholije (bolest nastala usled viška "crne žuči"). Pavle Nikejski klasifikuje je kao vrstu manije. Zanimljivo je da je čak u 7. veku grčki vizantijski lekar Pavle Eginski povezivao likantropiju sa poremećajima mozga, usled "epilepsije, humoralne patologije i upotrebe halucinogenih droga". Do 1800. lekari su konačno počeli da je posmatraju malo šire i definisali je kao "deluziju". Blum je otkrio i nekoliko detaljnih izveštaja o pacijentima iz ovog doba od kojih jedan opisuje čoveka koji je 1852. dospeo u francusku duševnu bolnicu tvrdeći da već živi kao vuk. Kako bi to demonstrirao, prstima je širio usne, kako bi pokazao "vučije zube", kojih naravno nije bilo i žalio se da ima šape i telo prekriveno dugom dlakom. Takođe, objasnio je da u tom trenutku može da jede samo sirovo meso, a kada su mu ga ponudili, odbio je da jede tvrdeći da nije dovoljno trulo. Takođe je zahtevao da ga odvedu u šumu i ubiju, ali je na posletku umro u bolnici u agoniji i potpunoj neuhranjenosti. Ali šta zapravo pokreće ovu čudnu deluziju? Postoji više teorija: U psihoanalizi, deluzija vezana za vukodlaštvo vidi se kao neka vrsta "nerešenih intrapsihičkih konflikata ili stvarne traume" koja vodi "izražavanju primitivnih instinkta Ida" kako bi se izbeglo "osećanje krivice". Neki psihoanalitičari sumnjaju da je reč o teskobi i konfuziji koje se događaju tokom puberteta prilikom stvarne fizičke transformacije, a koja probudi "primitivno izražavanje seksualnih i agresivnih poriva". Drugi stručnjaci likantropiju vide kao "ozbiljan oblik depersonalizacije", psihološku poremećenost u kojoj osoba ulazi u stanje magnovenja slično snu u kom više nisu u svom telu i nad njim nemaju nikakvu kontrolu. Možda i najfascinantije objašnjenje ovog fenomena daje evoluciona istorija. Naime, Ajsler (1969) nudi evoluciono objašnjenje ukazujući na određene paralele sa našim precima biljojedima koji su onda kada su bili primorani da jedu meso, sebe doživljavali kao imitatore vukova, ili čak možda prizivali njihove duhove obučeni u krzna. Kao što ukazuju Junis i Mosli (2009), primitivni čovek možda se več prerušavao u životinje u trenucima opasnosti, a možda je ta ideja (ili arhetip, kako je nazivaju autori povezujući teoriju sa Jungom) preživela u umu modernog čoveka gde leži uspavana dok je ne probude po život opasne okolnosti. Kao i većina modernih psihijatrijskih bolesti, lečenje obično podrazumeva davanje koktela psihotropskih lekova. Međutim, lekovi obično ne mogu da postignu punu, pa čak ni delimičnu remisiju, stoji u Blumovom radu. Iako je Blumov pomenuti pacijent Marokanac bio pušten posle šest meseci lečenja, kasnije se vratio u bolnicu. "Drugi put je ostao svega nekoliko nedelja. Od tada je stabilan i funkcioniše manje ili više nezavisno, iako mislim da trenutno nije zaposlen", rekao je Blum za Pacific Standard. Pošto se deluzije često događaju zajedo sa drugim simptomima koji ukazuju na konvencionalne dijagnoze poput šizofrenije i bipolarnog poremećaja, Blum primećuje da postoji velika mogućnost da lekari zanemaruju opisivanje kliničke likantropije, a da je slično bilo i u prošlosti. Iako deluje da nema potrebe da se likantropija odvoji od drugih mnogo rasprostranjenijih mentalnih bolesti, Blum veruje da bi to bilo korisno, naročito u slučaju pacijenata poput njegovog, koji pate od telesnih halucinacija i čine da prestanu da se identifikuju sa svojim telom. Ta vrsta disfunkcionalnosti povezana je sa "specifičnim oblastima u mozgu i njihovim funkcijama" više, nego bilo koja druga deluzija i dozvoljava ciljani plan lečenja. Izvor: Psmag