Pravda

Pre dvadeset vekova Balkan su pokorile moćne rimske legije, koje su zahvaljujući nenadmašnoj ratnoj veštini i ubojitom oružju osvojile skoro čitav tada poznati svet. Poslednji legionari sa ovih prostora su nestali pre 16 stoleća, povlačeći se pred naletima varvara i odlazeći polako u zaborav. Međutim, zahvaljujući pregnuću ovog srpskog seljaka iz sela Visibaba kraj Požege, gladijatori i vojnici drevnog Rima vraćaju se u život na početku 21. veka. "Još kao dete sam pravio replike starog oružja, jer se na mom imanju nalazi deo Municipijuma, velikog rimskog lokaliteta, pa bi se uvek prilikom radova naišlo na neku starinu. Pored toga, povuklo me je prošlogodišnje obeležavanje jubileja Milanskog edikta, nameravam da priredim izložbu posvećenu Rimu, 'Snaga i čast', čiji deo će biti i ovo oružje“, kaže on za Tanjug. NJegovo seosko domaćinstvo po mnogo čemu je neobično, uz uobičajen zemljoradnički alat i oruđe, stoje mačevi – gladijusi i sike, rimska koplja – pilumi, lukovi, razne vrste strela i noževa, trozupci i druga ubojita sredstva, koja izlaze iz Batove kovačnice. „ Koristim izvorne metode, alat sam takođe ja iskovao, a ovo se ne može raditi bez dobrog teoretskog znanja. Čitao sam mnogo literature po bibliotekama, muzejima i na internetu, pričao sa arheolozima, i gledao kovače po selu kako rade. Bez predznanja ni valjana vatra se ne može zapaliti, moraju se poznavati osobine sirovina i način kovanja, jer su Rimljani bili vrhunski umetnici, svaki legionar je znao mnogo zanata“, objašnjava Đokić. Tako na primer za izradu oružja koristi samo obično gvožđe, jer za vreme antičkog Rima nije bilo čelika, a svaki komad oružja zahteva posebnu pažnju i veštine. Čuveni rimski pilum, dugo koplje legionara, imalo je čvrst vrh sa mekanim delom iza njega, koje se nakon udara u neprijateljski oklop savijalo. Protivnik je tada morao skinuti svoju zaštitu, kako bi se oslobodio piluma, i tako ostajao nezaštićen od udara gladijusa, kratkog, ali veoma efikasnog mača u rukama legionara. Dok oprobava dugi luk, Bato veli da je izrada ovog tetivnog oružja poseban poduhvat, jer se mora znati koje se drvo bira i kako se tanji i okreće, jer ako se pogrešna strana postavi ka strelcu može puci i povrediti rukovaoca. „ Treba znati kako okrenuti beliku i srce, odnosno crven. Tri dana sam probavio samo dok sam izbalansirao ovaj luk, da se jednako savija“, naglašava on. Pored kovanja, ovaj svestrani umetnik stvara i izvrsne slike i skulpture, inspirisane rimskom civilizacijom, pa su tako na njima najčešći motivi surovih legionara, orlova i građevinskih detalja. Takođe, svira izvornu srpsku srednjevekovnu muziku sa Kosova i Metohije na tradicionalnim instrumentima, gradi etno sela i restaurira etno predmete za potrebe muzeja, i redovan je učesnik muzičkih manifestacija i likovnih kolonija. Porodična kuća u Visibabi je njegov atelje, u kome sve vrvi od umetničkih dela, slikarskih i vajarskih, paleta, boja, alata, replika drevnog oružja i predmeta koje bi mnogi muzeji poželeli u svojoj kolekciji. Međutim, i pored svega toga, ne nedostaje mu vremena da obrađuje i održava svoje imanje od šest hektara, na kome se bavi povrtarstvom, voćarstvom i stočarstvom. „ Zemlja se mora obrađivati, ako se vlasnik nekog parčeta Srbije morate ga održavati, to je vaše i ne sme se zapustiti. Tako danju radim na zemlji, a noću slikam i vajam, nekada se toliko zanesem i ostanem do svanuća“, dodaje on, i kaže da mu ništa od toga ne pada teško. Ni tu nije kraj Batovim preokupacijama, jer skuplja i stare zapise i fotografije, izrađujući polako monografiju svog domaćinstva i porodice. Komšije na njegovu preokupaciju gledaju sa podozrenjem i ne previše razumevanja. „ - Posmatraju kao neko čudo, privlačim pažnju, pitaju se ljudi šta radim. Ipak je ovo selo, a ovo čime se bavim je neka druga priča“, zaključio je on. Izvor: Tanjug