Pravda

Završio je gimnaziju i u Beogradu. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović”. Od 1985, kao profesor po pozivu, predavao je dve decenije Pastirsku psihologiju i medicinu na u Beogradu. Autor je četrdesetak izuzetno značajnih knjiga. Član je SANU, i Medicinske akademije. U Dositejevo vreme, stiče se utisak, više se ulagalo u obrazovanje, nego danas? Ne znam da li je tako ako mislite na Srbiju, koja se još nije bila oslobodila turskog ropstva. Ako mislite na Evropu u Dositejevo vreme, možda ste u pravu. Vrednosti se ipak menjaju. Valja razlikovati trajne vrednosti, kao što je univerzalna etička poruka, vredna za svako doba i za svaku religiju: „Ne čini drugome ono što ne želiš da on tebi čini”, pa ih razlikovati od prolaznih vrednosti, koje se menjaju iz veka u vek. Dositej Obradović je ostavio primer svome narodu, kako svojim životom tako i svojim knjigama, trajne vrednosti sadržane u njegovom istinskom prosvetiteljstvu, i još više, u njegovoj verskoj toleranciji, toliko potrebnoj i našem vremenu. I kultura nam je na margini društva? Ne samo kod nas. Kada je Osvald Špengler pisao knjigu „Propast Zapada” (suviše patetičan naslov), između dva svetska rata, kao da je bio vidovit, jer je napisao: „Kada se civilizacija u budućnosti približi svome vrhu, kultura će biti blizu dna.” Ali ne očajavajmo! Kultura nikada neće nestati, jer je kultura: religija, filozofija i umetnost. Ako je kultura, zbilja, ovo što sam za njenu bit naveo, bilo je i ranije epoha presahnjivanja kod ljudi, i religioznog duha i stvaralaštva, u filozofiji i umetnosti, pa ipak, kultura (dakle, kult, poštovanje Boga i crkvenih obreda) nije nikada nestala. Proučavali ste psihološke portrete srpskih pisaca. Ko vam je bio najzanimljiviji? Tri možda najveća srpska pisca od sredine pa do kraja XX veka – Andrić, Crnjanski, Selimović (pre njih Momčilo Nastasijević) – bili su mi podjednako zanimljivi i složeni kao ličnosti. Bez takve složenosti bila bi nezamisliva njihova složena dela. Ko je mogao bolje od Andrića da objektivno sagleda život u Bosni, i onaj prošli, i onaj za vreme Andrićevog života, i ovaj današnji! Miloš Crnjanski je apsolutni pesnik, bilo u kojoj oblasti književnosti da se ogledao. Meša Selimović je uzbudljivo i doživljeno iskazao tragičnost života u svom najboljem romanu „Derviš i smrt”. Kako može bolest, a kako alkohol da utiču na stvaralaštvo? Većina bolesti su psihosomatskog porekla, pa je značajno šta mislimo, pa i osećamo. Jedno vreme se mislilo da bolesti (naročito psihičke) mogu delovati podsticajno na stvaralaštvo nekoga obdarenog čoveka. Dosta dugo ne misli se više tako; čak suprotno: neke bolesti su kod nekih stvaralaca ometale njihovo stvaranje (Kafka ili Herman Hese, dok nije završio analizu kod jednog jungovski orijentisanog psihoterapeuta). Alkohol i/ili droga (psilocibin, na primer) mogu delovati jedno kraće vreme stimulativno na stvaraoca, ali posle toga nastaje destrukcija i samodestrukcija. Živimo u svetu materijalnih vrednosti, duhovne nikoga ne zanimaju. Kuda nas to vodi? Već je bilo u istoriji kulture sveta sličnih perioda koji su se smenjivali sa napretkom duhovnih vrednosti. Zašto bismo bili apokaliptičari ako smo stvarno religiozni? Naravno da jednom dolazi svetu kraj, ali zašto bi taj kraj trebalo da bude – sutra! I druge religije, osim triju monoteističkih religija, govore o kraju, ali ne tako preteći, mada i opominjući, kao sve tri monoteističke religije. Zapadna kultura, i kada gubi religioznost, i dalje je pod strahom od apokalipse. Predavali ste na Bogoslovskom fakultetu. Kako ste uspeli u sebi da pomirite znanje i veru, nauku i religiju? Nije to bilo uvek lako, ali – ako ne precenjujem samog sebe – mislim da sam ih već davno – pomirio. „Verujem da bih znao”, govorio je još u XI veku Anselmo Kenterberijski (pre njega slično je rekao blaženi Avgustin). Zar nije sve tajna? I atom i ćelija, i vasiona i čovekova psiha? Tajna me ispunjava i smislom i radošću. Slavimo Uskrs, kao deo tradicije, ali da li, zaista, verujemo u vaskrsenje i drugi dolazak Hrista? To može da bude za mnoge ljude ključno pitanje. Apostol Pavle nas upozorava: „Ako Hristos ne usta, uzalud propoved naša i vera vaša.” Značaj hrišćanski filozof iz IV veka Tertulijan treba da je rekao: „Verujem (u vaskrslog Hrista, primedba V. J.), jer je apsurdno”! Kao što slutimo – izazov vere i danas, u XXI veku, izazov je prvog reda. Da li je ljubav najsnažnije osećanje, sila koja nas pokreće, motiviše, daje smisao životu? Sigurno da je tako, ali kako stići do ljubavi? Pojam ljubavi je čist paradoks: najjednostavniji je i najsloženiji doživljaj kod čoveka. Najpre se očekuje ljubav od roditelja. Ako je nema ili je nije bilo dovoljno, možda je može u nama roditi ili dopuniti u toku života neko drugi – muž, žena, dete, stvaranje; možda kod nekoga – zavoljena profesija. Ako ni toga ne bude, zašto ne bismo poverovali u Božiju ljubav prema čoveku? Apsolutnu Božiju ljubav. Godinama ste pisali dnevnik. Da li će ikada ugledati svetlost dana? Možda, posle moje končine. Neće ni tada biti u tome dnevniku ničega posebnog. Zahvalan sam mome ocu Momčilu što me je savetovao da pišem dnevnik kada sam imao četrnaest godina. Upoznavao sam preko pisanja dnevnika samoga sebe, sve bolje. Otac je voleo muziku, a majka poeziju. Da li ste u mladosti pisali pesme? Da, samo nekoliko pesama, koje su bile i objavljene. Neki socijalistički kritičari našli su za pametno da ih kritikuju kao „dekadentne”. Bila mi je počast da sam tada kritikovan zajedno sa Miodragom Pavlovićem. Kakav je vaš odnos prema bolesti, starosti, smrti? Ovaj odnos, kod većine ljudi, kod mene takođe, zavisi od genetike, urođenog temperamenta (na primer, koleričnog ili melanholičnog), ali najviše od otkrivanja „smisla života”, i u tome smislu – religiozne vere (pobožnost nije više dovoljna pred novim iskušenjima za hrišćane). U kojoj meri sve ove tehničke novotarije pomažu čoveku, a u kojoj doprinose njegovom otuđenju? Tačno je i jedno i drugo. Otkrića nauke (naročito tehnologije) dragocena su, korisna i olakšavaju civilizacijski život (samo donekle i kulturni). Ali drugu stranu Janusove glave tačno je video Morozov kada je rekao: „Čovek je izgubio ličnost, izgubio moć rezonovanja, on se kompjuteru obraća kao hromi invalid protezi.” Zar to nije znak uznapredovalog procesa otuđenja, o kome je – ovo ljudi ne znaju – prvi pisao apostol Pavle, pre dve hiljade godina, u Poslanici Kološanima. Pitanje je uvek aktuelno: od koga smo ili od čega otuđeni? Od Boga, prirode, ljudi, ili, to je najtačnije – od samog sebe (sopstva, rekao bi Jung). Sebe, koga ne poznajemo! Živimo prebrzo, stresno. Može li vera da pomogne, da bude lekovita? Uveren sam da može da pomogne. Reći će mi neko: to je vaše subjektivno shvatanje. Imate talent vere. Naravno da je subjektivno, ali vera nije talent, već je u klici data svakom čoveku (homo religiosus, kao arhetip u kolektivno nesvesnom svih ljudi). Svaki čovek na zemlji u nešto veruje. Kada je reč o religiji, razlikujem pobožnog od religioznog čoveka.   U pravu ste, sve mi je dosadnije da odgovaram na pitanja, više ili manje slična. Ipak, rado sam odgovarao na vaša pitanja, jer cenim vaš rad, a i „Politiku”, koju čitam od mladosti (a i moji roditelji su je redovno čitali). Uostalom, bilo je nekoliko originalnih pitanja, među njima i ovo poslednje. Kako ocenjujete inicijativu da se urna Nikole Tesle prenese u Hram Svetog Save? Pozitivno je ocenjujem. Pa zar Nikola Tesla nije bio religiozan čovek? Ne samo pravoslavno hrišćanski religiozan već univerzalno, kosmički religiozan. Između ostalog, zato je i mogao da bude genijalan. I Ajnštajn i Tesla, ponavljam, zar nisu bili religiozni ljudi zahvaljujući njihovoj genijalnoj intuiciji? Andrić je naginjao ateizmu – Ivo Andrić ostaje, po svoj prilici, i za budućnost, jedan od najznačajnijih pisaca Balkana, Evrope, pa i sveta. Ugledni književni kritičari, i kod nas i u svetu, saglasni su da Andrić pripada onim umnim stvaraocima sveta za koje se kaže (kada se analizira njihov „pogled na svet”) da pripadaju sloju dubokih skeptičara i pesimista (i u filosofskom smislu, kao „skeptički pogled na svet”); prema verskoj orijentaciji (kada je o njoj reč) Andrić najpre pripada umnim agnostičarima koji naginju ateizmu – smatra Vladeta Jerotić. Izvor: Politika