Pravda

Ni ovaj datum, nažalost, nije doneo odgovor na pitanja sudbine njegovog stana u Ulici kralja Milana i obnove njegove rodne kuće u selu Hašani pod Grmečom. - Možda je ovo prilika da se nešto pokrene, da se njegova kuća i stan ponovo pojave, obnove, i on se na neki način ponovo rodi - rekao je za "Novosti" akademik Matija Bećković i član Upravnog odbora Zadužbine Branko Ćopić koja je osnovana pri SANU. Taj stan od 150 kvadrata, preko puta "Beograđanke", godinama je prazan i zaključan, a Zadužbina, koja ga je piščevom voljom nasledila, bezuspešno nastoji da mu pronađe dostojnu ulogu u srpskoj kulturi. Ćopić je u njemu sa suprugom Bogdankom Cicom živeo od 1972. do smrti 1984. godine, tamo pisao poslednje knjige i pesme, pa i "Baštu sljezove boje", za koju je dobio "NJegoševu nagradu". Namera je da buduća uloga stana prvenstveno ima veze sa Ćopićevim imenom i delom, da se nađe pouzdana kulturna institucija koja bi se smestila u taj prostor i da izdavanje stana ne bude samo finansijski korisno. Jedna od skorijih ideja da se u njega useli kulturno predstavništvo Republike Srpske, nije urodila plodom. Da postoji nada u skoru obnovu Ćopićeve rodne kuće, za "Novosti" je potvrdio akademik Svetozar Koljević, predsednik UO Zadužbine, rekavši da je opština Hašani tražila pomoć od Zadužbine kako bi se krenulo u ovaj posao. Autor "Bosonogog djetinjstva", "Doživljaja Nikoletine Bursaća", "Ježeve kućice", "Doživljaja mačka Toše", čuvene pesme "Mala moja iz Bosanske Krupe", rođen je 1. januara 1915. godine. O tim danima ovako je govorio: - Kada govorim o svome djetinjstvu, najprije moram da naglasim jednu stvar: ja sam imao dva zavičaja. Prvi je - zavičaj moje majke i moga đeda Rade; to je Lika. Ja Liku nisam vidio sve dok mi nije bilo 50 godina, ali iz đedovih i maminih pričanja, ja sam Liku tako živo zamislio i zamišljao. Možda je i to razlog što je moja mašta veoma bogato radila... Drugi zavičaj je bio onaj gdje sam se rodio, u kome sam se kretao; to je Bosanska krajina. I sam ne bih znao kazati koji mi je zavičaj izgledao ljepši... Govorio je često i da mu je zavičaj bio "domovina krajiških i ličkih delija, ratnika i spadala od svake ruke". U našu književnost snažno je uneo svet i ljude Bosanske krajine. Prvu književnu nagradu je dobio 1938. godine za kratku priču, zatim Rakićevu nagradu iduće godine, potom nagradu Srpske kraljevske akademije 1940. godine, kada je u Beogradu diplomirao filozofiju i pedagogiju. Dobitnik je i Nagrade AVNOJ-a, Ninove nagrade za roman "Ne tuguj, bronzana stražo". Bio je član SANU i Akademije nauka i umjetnosti BiH. Bio je ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi se kasnije razočarao u stvarnost socijalističkog društva i sklonio se u svoje sazvežđe književnosti za decu. Već 1950, Ćopić se, po Koljevićevim rečima, usudio da u nekoliko "jeretičkih" priča nagovesti da politička vrhuška luksuzno živi. Izvor: Novosti