Pravda

Tajne službe nisu uspele da presretnu bilo kakvu komunikaciju na početku invazije Krima. Međutim, bez obzira na maštu špijuna, objašnjenje za ovo je znatno prostije nego što su oni očekivali: Putin, po sopstvenom priznanju, nema telefon koji bi SAD mogle da prisluškuju, a nije ga moguće ni zvati čovekom interneta. Koliko god se ovo činilo čudnim u 21. veku, Putinove donekle zastarele navike komunikacije čine ga jako teškom metom za prisluškivanje. Za razliku od nemačke kancelarke Angele Merkel čiji telefon je bio kompromitovan i koju su tajne službe SAD prisluškivale godinama. Sa druge strane, Putin ne šalje SMS poruke, niti ga zanimaju društvene mreže. Sve potrebne informacije dobija na dnevnim sastancima sa svojim tajnim službama. „Da posedujem mobilni telefon, on nikada ne bi prestajao da zvoni. Čak i kada mi kućni telefon zazvoni, ja se ne javljam“, izjavio je Putin jednom prilikom. Iako se sve ovo može činiti čudno za vođu zemlje koja ima više aktivnih telefona nego žitelja i više internet korisnika od bilo koje zemlje u Evropi, ova Putinova tehnofobija predstavlja deo tradicije u Rusiji. U pitanju je tradicija koja je starija od telefona i koja seže u vreme kada je ova zemlja bila industrijska policijska država. U vreme Sovjetskog saveza prisluškivanje je bilo toliko uobičajeno da su se ljudi stalno podsećali da je putem telefona dozvoljeno deliti samo one najbeznačajnije stvari. U Putinovom slučaju, Kremlj izdvaja veliki napor kako bi razgovori ostali privatni. Ruska škola kriptografije već dugo vremena predstavlja branu stranim tajnim službama kada su ovi razgovori u pitanju. Početkom 2009. godine američke i britanske tajne službe pokušale su da prisluškuju Dmitrija Medvedeva, koji je tada bio predsednik Rusije, tokom samita svetskih vođa u Londonu. Oni su tada uspeli da podmetnu prisluškivače, sudeći po dokumentima do kojih je došao britanski list Gardijan, ail nisu uspeli da pobede bezbednosne mere koje je postavio Kremlj. Izvor: Press onlajn