Pravda

"Gospodine predsedniče! Dame i gospodo! Putin želi da vojnim putem reši ukrajinsku krizu. On ne shvata da se svetski problemi ne mogu rešavati vojskom i oružjem. Baš naprotiv. Tako se ne mogu rešavati ni ruski problemi. NJegovi stavovi i potezi su pogrešni. Međutim, ti isti stavovi dominirali su i još dominiraju na Zapadu. To pokazuju primeri Jugoslavije, Avganistana, Iraka i Libije. Konfrontaciju dva sistema zamenio je konflikt američkih i ruskih interesa. Hladni rat je završen. Međutim, ovi suprotstavljeni interesi poprimaju veoma slične karakteristike. SAD nameravaju da prošire svoj uticaj i zadrže postojeće interesne sfere. Isto važi i za Rusiju. Navešću nekoliko primera i za nju: Gruzija, Sirija, Ukrajina. Kada osuđujemo Putinove poteze, moramo da shvatimo kako je uopšte došlo do konflikta. Biću krajnje otvoren: sve što je NATO mogao pogrešno da uradi, uradio je. Počeću sa Gorbačovom. On je 1990. predložio izgradnju zajedničke evropske kuće, raspuštanje NATO-a i Varšavskog pakta i koncept „zajedničke bezbednosti“. NATO je odbio taj predlog. „Da, Varšavski pakt je istorija, ali NATO ostaje.“ Odjednom se NATO iz odbrambenog saveza pretvorio u intervencionistički. Druga greška. Tokom pregovora o nemačkom ujedinjenju, američki ministar spoljnih poslova, nemački ministar spoljnih poslova Genšer, i ministri spoljnih poslova drugih zapadnih zemalja su obećali Gorbačovu da neće biti širenja NATO-a na istok. Prekršili smo ovo obećanje. Došlo je do njegovog nezadrživog širenja ka Rusiji. Bivši američki ministar odbrane Robert Gejts opisao je preuranjeni prijem istočnoevropskih država u NATO kao tešku grešku, a poziv Zapada Ukrajini da uđe u NATO kao ozbiljnu provokaciju. Na kraju dolazi i odluka da se raketni štit NATO-a razmesti u Poljskoj i Češkoj. Ruska vlada je rekla: to ugrožava naše bezbednosne interese, mi to ne želimo. Međutim, Zapad je odlučio da ignoriše zabrinutost Rusije i nastavio je po starom. Uz to, NATO je tokom jugoslovenskih ratova nekoliko puta povredio međunarodno pravo. To je nedavno priznao i tadašnji kancelar Gerhard Šreder. Srbija nije napala neku drugu državu, niti smo imali odluku Saveta bezbednosti UN. Uprkos tome došlo je do bombardovanja, u kome je prvi put posle 1945. učestvovala i nemačka vojska. Stanovnicima Kosova je dopušteno da na referendumu odluče o odvajanju od Srbije. Tada sam žestoko kritikovao povredu međunarodnog prava i rekao sam da se na Kosovu otvara Pandorina kutija, jer ako je Kosovu dozvoljeno pravo na samoopredeljenje, moraćete to isto pravo da priznate i drugima. Smejali ste se. Niste to ozbiljno shvatili, jer ste verovali da ste pobednici u hladnom ratu za koje ne važe više nikakva pravila. Reći ću vam samo da se Baskijci i Katalonci već duže vreme pitaju „zašto bismo ostali u Španiji, mogli bismo i mi da održimo referendum o nezavisnosti“. Naravno, sada su to isto pitanje postavili i stanovnici Krima. Povredama međunarodnog prava stvara se običajno pravo kao novo pravo međunarodnih odnosa. Smatram da je secesija Krima suprotna međunarodnom pravu, baš kako što je to bio slučaj i sa Kosovom. Međutim, očekivao sam da će se Putin pozvati na Kosovo, što je i uradio. Sada vi gospođo Merkel kažete: „Situacija je potpuno drugačija.“ Možda je to tačno. Ali izgleda da ne razumete da je povreda međunarodnog prava uvek povreda međunarodnog prava. Pitajte nekog sudiju da li je pljačka sa plemenitim motivima u poređenju sa pljačkom bez tih motiva i dalje pljačka. On će vam odgovoriti: „Da, to je i dalje pljačka.“ Nemački ministar odbrane Peter Struk objašnjavao je prilikom odlučivanja o intervenciji u Avganistanu da Nemačka mora da brani svoje interese na Hindukušu. Sada Putin kaže da Rusija mora da brani svoje interese na Krimu. Uzgred rečeno, Nemačka na Hindukušu nije imala flotu i udaljenija je od njega nego Rusija od Krima. Uprkos tome smatram da su oba ova objašnjenja pogrešna. Međutim, jedno je tačno. Kada oni koji krše međunarodno pravo optužuju Rusiju, koja ga takođe krši, za njegovu povredu, nekako se to čini prilično jalovim i neubedljivim. To je nesporna činjenica. Obama govori isto kao vi, gospođo Merkel, o suverenitetu i teritorijalnom integritetu država. Međutim, ovi principi su pogaženi u slučajevima Srbije, Iraka i Libije. Zapad je mislio da može da krši međunarodno pravo jer je Hladni rat završen. Grubo smo potcenili ruske i kineske interese. Rusiju pod Jeljcinom, koji je često bio mrtav pijan, nismo uzimali ozbiljno. Međutim, situacija se promenila. Kasno ste se setili da se pozivate na principe međunarodnog prava nastale tokom Hladnog rata. Želeo bih da oni ponovo važe, ali da važe za sve! Nema drugog rešenja. Došlo je do nesuglasica između EU i Rusije oko Ukrajine. Obe strane su vodile sopstvenu politiku. Predsednik Evropske komisije Baroso je rekao: „Ili carinska unija sa Rusijom ili ugovor sa nama!“ On nije rekao „oboje“, već „ili-ili!“ Putin je uzvratio: „Ili ugovor sa EU ili sa nama!“ Obe strane su počinile kobnu grešku. Niko od evropskih ministara spoljnih poslova nije ni pokušao da razgovara sa ruskom vladom i da primi k znanju opravdane ruske bezbednosne interese. Rusija strahuje da će uslediti još bliži odnosi EU i NATO-a sa Ukrajinom i oseća se potpuno opkoljenom. EU i NATO su ignorisale istoriju Rusije i Ukrajine. Nikada nisu shvatili značaj Krima za Rusiju. Ukrajinsko društvo je duboko podeljeno. Ni to nismo uzeli u obzir. Ova podela je došla do izražaja u Drugom svetskom ratu, a primetna je i danas. Istočna Ukrajina teži Rusiji, a zapadna Evropi. U Ukrajini u ovom trenutku nažalost ne postoji nijedna politička ličnost koja bi mogla da predstavlja oba dela ovog društva. Ali zato postoje Savet Evrope i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju. Mada smo i njih u poslednje vreme prilično zanemarili. Donacije ovim organizacijama ste stalno smanjivali, misleći da one više nisu važne. Međutim, one su jedine evropske organizacije čiji su članovi i Rusija i Ukrajina. Zato moramo ponovo da ih ojačamo, pre svega finansijski, i ne bi trebalo da razmišljamo o isključivanju Rusije jer je to potpuno besmisleno. Svi smo bili svedoci zaoštravanja situacije na Majdanu, snajpera i poginulih. Kruže različite glasine. U takvim situacijama se često prikriva istina. Zato predlažemo osnivanje međunarodne istražne komisije. Mi, ali pre svega građani Ukrajine, imamo pravo da saznamo šta se tamo zaista dogodilo i ko je za to odgovoran. Na Majdanu smo imali demokratske snage, ali i fašiste. Zapad se mešao direktno i indirektno. Onda su ministar spoljnih poslova Nemačke Štajnmajer, francuski i poljski ministri spoljnih poslova zaključili sporazum sa Janukovičem i opozicijom. Sada gospodin Štajnmajer kaže da je Janukovič svojim begom ovaj ugovor učinio ništavnim. To nije tačno. LJudi na Majdanu su velikom većinom odbili postignuti sporazum. Janukovič je napustio Kijev tek posle tog događaja. Onda se parlament sastao i smenio ga sa 72,88 odsto glasova. Ustav propisuje većinu od 75 odsto. Sada ljudi iz nemačke vlade kažu: „Da, ali kada je revolucija niko ni ne očekuje da se strogo pridržavate ustava. Par procenata više ili manje.“ A sada se i Putin poziva na istu stvar: „Ne postoji ustavna većina za smenu.“ Uz to, glasanje u parlamentu su nadzirali naoružani ljudi. To nije naročito demokratski. Referendum na Krimu će takođe nadzirati naoružani ljudi. Ni to nije demokratski. Zanimljivo je što kancelarka tvrdi da je referendum na Krimu zabranjen prema ukrajinskom Ustavu. Ali kada taj Ustav važi? To nije bio slučaj prilikom smene predsednika, a sada bi trebalo da ga primenimo na referendum na Krimu. Morate da se odlučite. Da li ukrajinski Ustav prihvatate u celosti ili samo neke njegove delove koji vam odgovaraju? Ukrajina je dobila novu vladu. Barak Obama, EU i Nemačka su je odmah priznali. Gospođo Merkel! Zamenik premijera, ministri odbrane, poljoprivrede, životne sredine, državni tužilac, to su sve fašisti. Šef saveta za nacionalnu bezbednost je jedan od osnivača fašističke partije Svoboda. Fašisti su dobili važne funkcije i dominiraju bezbednosnim aparatom. Da li su fašisti ikada u istoriji čovečanstva dobrovoljno predali vlast koju su već jednom osvojili? Barem je nemačka vlada trebalo da odredi crvenu liniju, naročito imajući u vidu našu istoriju. Kada je Hajderov FPO (FPÖ) ušao u austrijsku vladu, EU je zapretila sankcijama. Međutim, reakcija je izostala kada je reč o fašistima u Ukrajini. Svoboda ima bliske kontakte sa nemačkim NPD-om (Nemačka nacional-demokratska partija) i drugim nacističkim partijama u Evropi. Predsednik ove partije Oleg Tjagnibok izjavio je, citiram: „Uzmite oružje, borite se protiv ruskih krmača, nemačkih i jevrejskih svinja i drugog korova.“ Kraj citata. Došlo je do napada na Jevreje i na levičare. Ali nemačka vlada i dalje ćuti i razgovara sa ovim ljudima iz Svobode. To je skandal. Sada ste se odlučili za uvođenje sankcija, „ako nemamo drugog izbora“, kako to vi kažete. Time nećete impresionirati Putina, već ćete samo dodatno zaoštriti situaciju. Kisindžer, bivši američki ministar spoljnih poslova, u pravu je kada kaže da sankcije nisu strategija, već znak njenog nepostojanja. To važi i za sve veći broj vojnih letova iznad Poljske i baltičkih država. Čemu sve to? Blokirani su računi Janukoviča i njegovih saradnika, jer se na njima nalazi pronevereni državni novac. Moje pitanje je sledeće: pa zar to niste znali ranije? Drugo pitanje: zašto samo njihovi računi? Šta je s milijardama u vlasništvu oligarha? Zašto su sve odluke tako jednostrane? Moramo biti svesni da postoji samo jedan put za izlazak iz ove krize. To je put diplomatije. Prvo. Zapad mora da uvaži legitimne ruske bezbednosne interese, što je prepoznao i američki ministar spoljnih poslova DŽon Keri. Moramo da nađemo rešenje za Krim, koje će odgovarati i Ukrajini i Rusiji i nama. Rusiji se moraju pružiti garancije da Ukrajina neće postati član NATO-a. Drugo. U Ukrajini mora da otpočne proces pomirenja i razumevanja između istoka i zapada, možda kroz model federalne ili konfederalne države ili sa dva predsednika. Ono što zameram SAD i EU je to što nikada nisu ni pokušali da postignu neki dogovor sa Rusijom. To mora da se promeni. Bezbednost u Evropi ne može da postoji bez Rusije ili uprkos njoj, već samo kroz obostranu saradnju. Kada se jednog dana ova kriza završi, nadajmo se da će njena najveća posledica biti ta što će sve strane ubuduće poštovati međunarodno pravo. Hvala vam." Izvor: Vostok, Pravda