Pravda

S izbeglicama, koje su uspele da se sklone u Srbiju, došle su i priče o nečuvenim zverstvima, nad kojima se zgražavao i nemački okupator. Već 13. septembra 1941. izbegli arhimandrit Longin zvanično obaveštava Sveti arhijerejski sinod SPC o pogromu kome je izložena crkva, a u kome aktivno učestvuje i katolički kler. U tom pismu prvi put su pomenute i srpske svetinje prvog reda, mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića, koje se nalaze u fruškogorskim manastirima. Sinod je Ministarstvu prosvete poslao zahtev da se mošti prebace u Beograd, ali je odbijen. Posle novih vesti da su ustaše mošti kneza Lazara razbacale po putu, Ministarstvo prosvete i vera traži od nemačkih vlasti da odobre prenos u Beograd. Ovi to odobravaju i sastavlja se komisija koju sačinjavaju dr J. A. fon Rajsvic, u ime nemačke komande, protojerej profesor Radoslav Grujić i dr Miodrag Grbić, kustos Muzeja kneza Pavla. Prota Grujić je u suštini bio najzaslužniji za ovu akciju, pošto je već neko vreme na sve načine pokušavao da bar organizuje zaštitu, ako ne i prenos moštiju u Srbiju. Nemački predstavnik baron Rajsvic, pruski aristokrata, profesor balkanoloških studija u Berlinu, čovek koji je prezirao naciste i Hitlera, „tog malog austrijskog kaplara skorojevića”, bio je vrlo srećan izbor. Napokon, nemačke vlasti su sa Hrvatima dogovorile 13. aprila 1942. godine dan za prenos moštiju. Uz pomoć naučnih razloga Tog dana je tročlani tim automobilom prešao u Zemun. Tu ih je sačekao hrvatski oficir za vezu, domobranski bojnik (major) Vladimir Rogoz. Posle neophodnih formalnosti, od nemačke komande dobijaju i kamion za prenos moštiju, pa mali konvoj nastavlja za Rumu.   Tamo ih dočekuje okružni načelnik Ježić, u društvu Ditriha, komesara manastira Šišatovca. Komesar manastira je uglavnom bio neki lokalni Nemac ili Hrvat, kome su vlasti poveravale brigu ne toliko o samom manastiru, koliko o njegovom imanju. U razgovoru s njima potvrđene su vesti koje su stigle i do Beograda, da mošti kneza Stefana Štiljanovića leže bez kivota na podu crkve. Grujić i Grbić odmah odlaze kod lokalnog prodavaca mrtvačkih sanduka, kupuju najobičniji sanduk od čamovine, i sa sve strugotinom potrebnom za bezbedno pakovanje, tovare na nemački kamion koji kreće put Šišatovca. Ispred manastira je obezbeđenje sastavljeno od nemačkih i domobranskih vojnika, pa profesori mogu na miru da rade. Komesar Ditrih otključava manastirsku crkvu, gde pod prestonom ikonom Hrista Spasitelja leže mošti Stefana Štiljanovića, umotane u prekrivače u kojima su bile i ranije u kovčegu. Kovčeg i sve druge manastirske dragocenosti odnela je ranije komisija pod vođstvom direktora zagrebačkog Muzeja za umjetnost i umjetnički obrt Vladimira Tkalčića. Odneta je i kruna sa svetiteljeve glave, a prilikom skidanja dragocenosti, mošti su oštećene. Kad je, na osnovu ranijih fotografija i zapisa, utvrđeno da je to stvarno Sveti Stefan, Grujić, Grbić i vozač Antonović, kao jedini prisutni Srbi, mošti vrlo pažljivo smeštaju u sanduk od čamovine, učvršćuju ih i osiguravaju, kako se u putu slučajno ne bi pomerile i polomile. Kad je najvažniji posao obavljen, Grujić i ostali ulaze u oltar, gde svedoče da je sve od bogoslužbenih predmeta odneto, ne toliko zbog vrednosti, koliko zbog toga da se onemogući služba, pošto nema liturgije bez jevanđelja i putira. Riznica je takođe poharana, dok je poznata šišatovačka biblioteka na mestu. Doduše, s otključanim i otvorenim ormanima. Profesor Grujić je letimičnim pregledom pokušavao da ustanovi da li je tu i Šišatovački letopis iz 1324. godine, kao i još neke dragocene knjige, za koje je znao da su bile u biblioteci. Domobranski bojnik Rogoz hteo je da mu učini zadovoljstvo i ponudio mu da uzme neku knjigu za uspomenu. Šokirani Grujić je majoru pokušao da objasni da iz naučnih razloga iz biblioteke pojedinci nikako ne bi smeli da uzimaju knjige, pa ni on sam, a u četiri oka ga zamolio da naredi komesaru manastira da ormani moraju da budu zaključani, i da niko ne sme da otuđuje knjige. Ovaj je to poslušao, pa je ubuduće biblioteka bila pod stražom. „Naučni razlozi” bili način su da se ne oda prava vrednost biblioteke. Na volovskim kolima Posle dobrog početka u Šišatovcu, preko Mitrovice se prelazi u Jazak, gde su mošti cara Uroša. Tu je komesar pohrvaćeni Čeh Škrebalek, a pored njega i njegove porodice, u manastiru je i ruski jeromonah Kesarije Koljčenko, koji je održavao sva bogosluženja, osim liturgije, u želji i nadi da crkvu održi u životu. Za liturgiju su mu nedostajali predmeti, koji su i iz ovog manastira netragom nestali. Mošti cara Uroša bile su u starom kovčegu, na starom mestu, pod prestonom ikonom Isusa Hrista. Na kovčegu je nedostajao katanac, a kada su ga otvorili, našli su potpuno ispreturane kosti. Neko je razvalio katanac, skinuo i odneo skupoceni prekrivač, a verovatno je ista ta ruka razbacala kostur, tražeći neko skriveno blago. Od vrednih predmeta ostala je samo stara episkopska mitra, bez dragocenih detalja, na goloj svetiteljevoj glavi. Odmah po identifikaciji, kovčeg je prenet na kamion. Sam manastir bio je gotovo potpuno opljačkan i opustošen. Kolona je produžila za Rumu, gde su nameravali da prenoće. Grujić je zamolio bojnika Rogoza da mošti prebace u rumsku crkvu, da ne bi noćile u nekakvoj šupi ili garaži, na kamionu. Ovaj je to odobrio, a nemačka vojna vlast je poslala vod vojnika da oda počast srpskim svetiteljima i drži počasnu stražu pored kovčega. Za vreme prenošenja moštiju lokalni Srbi, ali i Nemci, došli su u crkvu i molili da odstoje u molitvi, što je Rogoz strogo zabranio. Grujić je ključeve crkve zadržao, a nemačka počasna straža preselila se ispred vrata, gde je ostala cele noći. Profesoru Grujiću je neki Hrvat tajno dostavio pismo kojim sremski Srbi blagodare svima koji su doprineli da se mošti svetitelja prebace u „majku Srbiju” i jedino tako sačuvaju od propasti. Sutradan je sledio najvažniji deo posla. Komisija se prvo prebacila do sela Stejanovaca. Kako dalje nije bilo puta, najugledniji stejanovački Srbi obezbedili su šestoro volovskih kola. Na njima su se nekoliko sati probijali kroz teško i gusto sremačko blato, sve do manastira Bešenovo, gde su 6. aprila 1941.godine iz manastira Vrdnik, gde su počivale nekoliko vekova, sklonjene mošti kneza Lazara. Vrdniku, ili Novoj Ravanici, pretila je opasnost, pošto je vojska Kraljevine Jugoslavije u iščekivanju nemačkog napada u manastirske lagume nagomilala veliku količinu municije i benzina. Ispred manastira ekspedicija je zatekla neuobičajenu vrevu, ustaše i Nemce koji su se u velikom broju motali okolo. Pogotovu su ovi prvi bili nervozni, ali su putnike na volovskim kolima mogli samo mrko da gledaju, s obzirom na nemačkog oficira barona Rajsvica, čije prisustvo je bilo važnije od bilo kakve propusnice. Brzo su saznali i razlog prisustva tolike vojske, lake na obaraču: nekoliko dana ranije u okolini je došlo do velikog sukoba ustaša i srpskih ustanika, a najdeblji kraj izvukao je zloglasni komesar manastira, neki zagorski  Hrvat, koga su ustanici iz manastira odveli u šumu i tamo pogubili. U svakom slučaju, baron Rajsvic je celo vreme bio od neočekivano velike pomoći, ne samo što je autoritetom nemačkog oficira sprečavao bilo kakvo maltretiranje od strane ustaša, ili nešto još gore, već je i kao stručnjak ispoljio neuobičajeno razumevanje i saosećanje za srpsku nacionalnu stvar, koja je daleko prevazilazila običnu uljudnost i poštovanje naređenja. Sabor pred Sabornom crkvom Mošti kneza Lazara nađene su u crkvi, u niši leve pevnice, na podignutom postolju, u starom kivotu. Komisija je konačno mogla da odahne, pošto se pokazalo da su glasine o bačenim moštima ipak samo glasine. Sam kovčeg bio je zaključan, a ključ je doneo bivši služitelj manastira. Kada je otvoren, videli su da su mošti na svom mestu, nisu rasturane, iako su i ovde odnete sve dragocenosti koje su se nalazile unutra. Mošti su učvršćene, kivot zaključan i pažljivo prenet na kola tvrdo nabijena senom, kako bi neoštećene mogle da podnesu višesatno probijanje blatnjavim seoskim drumovima. Kao što je bio slučaj u manastirima Šišatovac i Jazak, i iz Bešenova su u Zagreb odnete sve dragocenosti. U Stejanovcima mošti su natovarene na kamion. U Rumi ih je dočekala masa Srba pred crkvom, koji su opet molili da odstoje u molitvi pred moštima, ali im je to ponovo strogo zabranjeno. Zapisnik o primopredaji moštiju komisija je sačinila u sreskom sudu u Rumi. Pri iznošenju i utovaru na kamion, opet je jedan nemački vod odao vojnu počast. Odatle su se zaputili u Zemun, pa preko Save, u Srbiju! Dočeku moštiju prisustvovali su najviši zvaničnici srpskih vlasti u okupiranom Beogradu. Duž čitavog puta od mosta do Saborne crkve bili su postrojeni pripadnici Srpske državne straže, a ispred same crkve odred Srpskog dobrovoljačkog korpusa. U crkvi su čekali episkopi, na čelu s mitropolitom skopskim Josifom, zamenikom patrijarha Gavrila Dožića, koji je bio u kućnom pritvoru u manastiru Vojlovica. Tu su bili i sveštenici u svečanim odeždama, monasi sa panakamilavkama, dok je građanstvo ispunilo sve ulice oko crkve. Oficiri su kovčege predali monasima, ovi dalje sveštenicima, da ih uz crkvene pesme i molitve tri puta obnesu oko crkve, potom unesu unutra i smeste pod prestone ikone. Kivoti su sutradan otvoreni i utvrđeno je da su sve mošti stigle u potpunom redu. Potom su predate na čuvanje starešini Saborne crkve, protojereju Dušanu Vesiću. Mošti kneza Lazara su tek 1989. godine, posle skoro tri veka, položene u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu, gde se i danas nalaze. DUGO PUTOVANJE POSLE SMRTI Nakon Kosovske bitke (1389) telo kneza Lazara sahranjeno je u Prištini, u Crkvi Svetog Vaznesenja. Na drugu godišnjicu boja, 28. juna 1391. godine, posmrtni ostaci prvi put su izmešteni. Tada je utvrđeno da su oni netruležni, čitavi i mirotočivi, što je jedan od uslova da pokojnik bude proglašen za svetitelja. Svečano su preneti u manastir Ravanicu, Lazarevu zadužbinu, gde su počivali skoro tri veka. U Velikoj seobi Srba 1690. godine, više od 60.000 Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija III Čarnojevića napušta svoje prostore i naseljava Južnu Ugarsku, a kaluđeri manastira Ravanica poneli su i kneževe mošti. Tri godine kasnije stižu do Sentandreje, gde zemaljske ostatke svetog kneza polažu u na brzinu sazidanu drvenu crkvu na obali Dunava. Ni tu ne počivaju dugo, s obzirom na to da kaluđeri 1696. godine prelaze u opusteli manastir Vrdnik u Sremu, na obroncima Fruške gore. Obnavljaju ga i nazivaju Nova Ravanica. Uz kraće periode, kada su pred opasnošću sklanjane po okolini, mošti su počivale u Vrdniku sve do 1942. godine i događaja u tekstu pred vama. ČOVEK STENA Radoslav Grujić rođen je u Zemunu 29. juna 1878. godine. Bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima, odmah je rukopoložen za sveštenika i postavljen za pomoćnika paroha u crkvi u Zemunu. Diplomirao je prava u Beču (1908) i filozofske nauke u Zagrebu (1911), gde je i doktorirao. U ovom periodu objavio je i veliki broj radova. Na početku Prvog svetskog rata zatvoren je kao „veleizdajnik”, pušten posle godinu dana, samo da bi opet bio zatočen. Po završetku rata predaje u Beogradu. Godine 1920. prelazi na Filozofski fakultet u Skoplje, gde predaje nacionalnu istoriju i osniva Muzej Južne Srbije, Skopsko naučno društvo, izdaje časopis „Glasnik Skopskog naučnog društva”, između dva rata jedan od najznačajnijih istorijskih časopisa u državi. Među ruševinama manastira Svetih Arhangela kod Prizrena 1927. godine nalazi posmrtne ostatke cara Dušana, koji se danas nalaze u crkvi Svetog Marka u Beogradu. Od 1937. godine predaje Istoriju srpske crkve na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, a dopisni član Srpske kraljevske akademije postaje 1939. godine. Radio je na osnivanju Muzeja Srpske pravoslavne crkve. Za vreme Drugog svetskog rata bavio se zbrinjavanjem srpskih stradalnika iz takozvane NDH, kao i očuvanjem spomenika i imovine crkve. U tome je bio jako uspešan, pa isključivo profesoru Grujiću može da se zahvali na tome što su mnoge svetinje izbegle uništenje, a posle rata pronađene i one koje su raznete. Nisu sve i vraćene, ali to je neka druga priča. Trećeg aprila 1945. godine Sud časti Univerziteta u Beogradu kaznio je profesora Grujića udaljavanjem s Univerziteta, zbog rada za vreme okupacije, a odlukom rejonskog Narodnog odbora izbrisan je sa spiska građana i lišen nacionalne časti. Radio je u Muzeju SPC i Patrijaršijskoj biblioteci, a upokojio se 1955. godine u Beogradu, gde je i sahranjen. Posmrtni ostaci su 1992. godine preneti u fruškogorski manastir Grgeteg. Odnos tadašnjih vlasti prema profesoru Grujiću najbolje je opisao nemački oficir, već pominjani baron fon Rajsvic, kada je posle rata čuo za osudu: „Tom čoveku možete da zahvalite za očuvanje svog kulturnog nasleđa! Sramota!” Izvor: Politikin zabavnik