Pravda

Poslednje dve godine od kada se iselio iz zgrade na Andrićevom vencu, posle osam godina vladavine, bivši predsednik Srbije, više puta je tvrdio da nešto nikad, nikad neće uraditi, da bi, u nekim slučajevima, to obećanje odmah prekršio. Uvek je imao prigodno objašnjenje zašto je to morao da uradi. Nikada to nije činio zbog sebe, uvek zbog viših interesa. Kad, uprkos tome, ne uspe da ostvari taj viši cilj, umeo je i da nađe konkretnog krivca, a najčešće je to bio Ivica Dačić. Lideru socijalista Tadić je tu ulogu dodelio, kada nije uspeo da s Dačićem napravi vladu u kojoj bi on (Tadić) bio premijer. Dačić je od svog dotadašnjeg koalicionog partnera i druga s košarkaškog terena, dobio lekciju o tome kako treba da se ponaša moralan čovek. Bez lekcija nisu prošli ni oni koji su se setili da je Tadić, u noći kad je izgubio izbore, rekao:„Ja, sasvim sigurno, neću biti premijer.” Kad nije uspeo da postane premijer, to se odmah reflektovalo i na njegove izglede da zadrži predsedničku funkciju u Demokratskoj stranci, ali je on obećao: „Nikada nije lako dobiti podršku DS-a. I baš zato se nikad neću predati, jer onaj ko želi da vodi ovu stranku, mora da me pobedi.” Napravio je i izborni štab koji je ozbiljno shvatio posao. Tadić se vrlo brzo dogovorio sa svojim protivkandidatom Draganom Đilasom i odustao od kandidature u zamenu za mesto počasnog predsednika. Onima koji su bili u njegovom izbornom štabu ni malo nije bilo lako, ali, bože moj. Pokušao je Tadić da sruši Đilasa sa mesta predsednika, ali je na sednici Glavnog odbora ostao u manjini, ali je izjavio da neće napustiti stranku: „Ostajem u borbi za misiju DS-a dok god mogu na bilo koji način da doprinesem njenom ostvarenju.” Samo koji dan kasnije Tadić je napustio DS zbog neslaganja sa politikom aktuelnog rukovodstva. Bilo je to usred predizborne kampanje za vanredne parlamentarne izbore. Mnogobrojni analitičari rekli su da se tako nešto ne radi pred izbore, a bilo je i onih koji su to osudili ne tako biranim rečima. Iako je očekivao, kako je izjavljivao, dvocifrenu podršku građana, Tadićeva stranka jedva je prešla cenzus i to, pre svega, zahvaljujući koaliciji sa Nenadom Čankom. Ivica Dačić je sa svojim koalicionim partnerima dobio isti broj poslaničkih mandata, kao i pre dve godine. Odličan uspeh, s obzirom na sve okolnosti. Odličan rezultat nije dovoljan da bi bio neophodan za formiranje vlade, jer su naprednjaci Aleksandra Vučića osvojili skoro dvotrećinsku većinu. Dačić je odmah shvatio situaciju, pa je na sva pitanja o ulasku u vladu odgovarao da to zavisi od Vučića, koga niko ne može da uslovljava, jer mu niko nije potreban. Vučićevu izjavu da neće da vlada sam i da će pozvati sve, osim DS-a, na razgovor i eventualno učešće u vladi, Tadić je dočekao principijelnim stavom da on neće u vladu ako tamo bude Dačić. Mnogo reči je Tadić potrošio da objasni kakva je Dačić štetočina. Ali sada, ko ga podseti da je, zahvaljujući Dačiću, četiri godine imao takoreći svu vlast, odmah mu objasni da je Dačićevo učešće u vladi bilo korisno, zbog postizanja istorijskog nacionalnog dogovora o strateškoj orijentaciji Srbije prema članstvu u EU. Tadić ovako objašnjava zašto je Dačić sada nepotreban: „Danas SPS ničim ne može doprineti pregovaračkom procesu kojim se ostvaruje taj cilj.” Ali, kaže Tadić, nacionalni i strateški ciljevi NDS-a i SNS-a se ne razlikuju. Zato je Tadić spreman da razgovara i dogovori se sa Vučićem, koji je, bez pomoći Nenada Čanka, uspeo da osvoji 158 poslaničkih mesta, ali pod uslovom da tu ne bude Dačić. Hoće li Tadić održati ovu poslednju datu reč, videćemo za koji dan. Što se tiče Tadićeve nedoslednosti, Vladimir Vuletić, sociolog, kaže da je nedoslednost opšte mesto u ponašanju političara. Vuletić kaže da oni to objašnjavaju promenom okolnosti i prilagođavanjem svog razmišljanja datim okolnostima, ako hoćete da ostanete u igri. Vuletić navodi i da se nedoslednost u našoj politici ne kažnjava, pa naši političari nemaju problem kad neoprezno daju izjave. Đorđe Vukadinović iz Nove srpske političke misli da Tadić i, kako kaže, njegova grupacija, imaju problem sa političkim identitetom i naglašava: „Moglo bi se reći da je zato srljao iz greške u grešku, nakon gubitka mesta predsednika Srbije, pa predsednika DS-a, u raznim smerovima. Ipak, on je uspeo u opštem pomoru opozicije da preživi uz pomoć Nenada Čanka, ali mislim da njegov problem političkog orijentisanja između svoje stare stranke i Vučića ostaje.” Vukadinović zaključuje: „Tadić lično neće ulaziti u vladu sa Dačićem, a šta će biti sa njegovom strankom, videćemo. To neće naročito doprineti njegovom imidžu i principijelnosti. Nije njemu problem Ivica Dačić, njemu je problem da li da uđe u tešnji dil sa Vučićem i da tu nestane ili da pokuša da pravi samostalnu političku priču drugačiju od Đilasa i DS-a, a tu mu je manevarski prostor vrlo sužen. I sa Dačićem i bez Dačića, on ima problem da se orijentiše i da se pozicionira na prepoznatljiv način. Taj problem će mu ostati, ušao ili ne ušao u vladu.” Izvor: Politika