Pravda

To je navedeno u saopštenju na sajtu NATO, u kojem se u devet tačaka odbacuju ruske tvrdnje “i podaci iznose tačno”, između ostalog o prirodi napada NATO na Srbiju 1999. i o proglašenju nezavisnosti Kosova, kao presedanu koji opravdava rusko prisajedinjenje ukrajinskog Krima. Nikada do sada zvaničnici NATO i zemalja članica nisu prihvatali tvrdnju da su bombardovanjem Srbije 1999. prekršili međunarodno pravo i Povelju UN jer je napad započet bez dozvole Saveta bezbednosti UN, iako su, upravo povodom ukrajinske krize, neki političari i bivši državnici članica NATO to priznali kao činjenicu. Ranije je jedino bivši predsednik Parlamentarne skupštine NATO Pjer Leluš na jednom sastanku NATO u Švedskoj izjavio da jeste činjenica da je Atlantski savez bombardovao Srbiju bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Atlantski savez u saopštenju objavljenom na internetu precizira da, “uprkos tomešto nije bilo odobrenja Saveta bezbednosti UN, operacija savezničkih snaga NATO (protiv Srbije) pokrenuta je da bi se sprečilo masovno i dugotrajno kršenje ljudskih prava i ubijanje civila (na Kosovu)”. Time se ponavlja teza navođena uoči bombardovanja Srbije, da SAD i NATO imaju pravo na “humanitarnu intervenciju”, ako Atlantski savez proceni da vlast neke zemlje krši međunarodne humanitarne norme i čini zločine protiv čovečnosti prema sopstvenom stanovništvu. NATO u saopštenju navodi da je “Savet bezbednosti UN u više navrata etničko čišćenje na Kosovu i brojne izbeglice označio kao pretnju međunarodnom miru i bezbednosti”, i ukazuje da je i Rusija bila članica tadašnje Kontakt-grupe koja je, kao i UN, “godinama ulagala intenzivne napore da donese mirno rešenje” za Kosovo. Tadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana je uoči intervencije 1999. čelnicima zemalja NATO stavio do znanja da Atlantski savez po međunarodnom pravu ne može snositi nikakve posledice što za bombardovanje Srbije nema dozvole Saveta bezbednosti UN, ali da nije isključeno da Međunarodni sud pravde prihvati da razmotri eventualne tužbe protiv pojedinih članica NATO. Vlada u Beogradu je posle bombardovanja tužila NATO i zemlje članice Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu, ali se taj sud proglasio nenadležnim. NATO u saopštenju konstatuje i da je “proces koji je doveo do proglašenja nezavisnosti Kosova trajao godinama, i obuhvatao širok proces pod vođstvom Ujedinjenih nacija i Kontakt-grupe (u kojoj je bila i Moskva), što Rusija ignoriše”. Posle bombardovanja Srbije, kaže se u saopštenju, misija Kfor pod rukovodstvom NATO, “u kojoj je prvobitno bila i Rusija, bila je pod mandatom UN (Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti)”. “To je dovelo do skoro deset godina diplomatskih napora, po ovlašćenju UN, da bi se našlo političko rešenje i uredio konačni status Kosova, kako je to predviđeno Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti”, piše u dokumentu NATO koji time odgovara na tvrdnju Moskve da su mnoge članice NATO priznale jednostrano proglašenu nezavisnost u Prištini i otcepljenje Kosova od suverene, međunarodno priznate države Srbije. “Kosovska operacija je vođena posle iscrpne rasprave cele međunarodne zajednice koja se bavila tom dugotrajnom krizom”, kaže NATO. S druge strane, “na Krimu, gde nije bilo dokaza krize, niti pokušaja da se pregovara o bilo kojem obliku rešenja, Rusija je zaobišla celu međunarodnu zajednicu, uključujući UN, i jednostavno okupirala deo teritorije druge zemlje”. NATO u saopštenju opovrgava i stav Moskve da je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o proglašenju nezavisnosti Kosova, bilo “presedan za takozvanu deklaraciju o nezavisnosti Krima” i njegovo potonje prisajedinjenje Rusiji. NATO naglašava da je taj sud “jasno izneo da to njegovo mišljenje nije presedan”, jer je bio pozvan da odgovori na “ ‘usko i specifično’ pitanje o nezavisnosti Kosova koje ne obuhvata šire pravne posledice te odluke”. Međunarodni sud pravde je uz to, navodi NATO, predočio da bi šire pravne posledice te odluke postojale “da je bilo ili da je moglo biti nezakonite upotrebe sile”, a primer takve upotrebe sile “bila bi invazija i okupacija susedne zemlje - a to je upravo ono što je Rusija učinila (na Krimu)”. NATO podvlači da je “takozvani referendum” na Krimu održan 16. marta, bio protivan Ustavu Ukrajine i da ga je za samo par nedelja organizovalo “samoproglašeno rukovodstvo Krima, koje je na vlast postavilo osoblje oružanih snaga Rusije, nakon zauzimanja vladinih zgrada”. U saopštenju je naglašeno i da nije tačna tvrdnja Moskve da je NATO nastojao da Rusiju gurne u stranu, već da je, naprotiv, još od 1990. godine s njom sarađivao kroz Savet NATO-Rusija. Atlantski savez tvrdi da nisu tačnini navodi Moskve da su vođe SAD i Nemačke posle raspada Sovjetskog saveza i pristanka Moskve na ujedinjenje dve nemačke države, obećale da neće proširivati NATO zemljama bivšeg sovjetskog bloka, niti tamo postavljati NATO baze, naoružanje i vojsku. Takođe se kaže da je NATO nudio Rusiji učešće u postavljanju “raketnog štita” u Evropi od mogućeg napada Irana i Severne Koreje, što je Moskva odbijala, tvrdeći da to vojno ugrožava ruske strategijske interese. Saopštenje možete u celosti pročitati na internet stranici NATO pakta. Izvor: Beta