Pravda

Upitan kako vidi poziciju Moskve u odnosu na dešavanja u Ukrajini, Drašković odgovara: Mislim da je izuzetno važno, kada je Moskva u pitanju, održavati najbolje veze sa vodećom državom u EU. Tu mislim na Nemačku koja se u ovoj krizi drži prilično uzdržano, u smislu da se nije zaletela i pridružila anti-ruskoj hajci. Takođe, glasovi razuma i delanja u ovom vizionarskom smislu (Ukrajina kao spona između EU i Evroazije) sve su snažniji i u Austriji i u Francuskoj i u Italiji. Mislim da je na određeni način sada ključ u rukama Moskve. Rusija je država sa viševekovnom državnom tradicijom. Uvek je Rusija imala izuzetnu državnu politiku, spoljnu politiku, bez obzira na sistem koji je vladao. Strateški cilj Rusije mora biti definisan. Mi danas na primeru Ukrajine vidimo, a s obzirom na razna mešanja sa strane, da je strateški interes onih koji žele ekonomski, politički oslabljenu Rusiju upravo taj da se poseje seme zla i neprijateljstva između Ukrajinaca i Rusa. Zato mislim da strategija Moskve ne sme da bude oslonjena samo na rusko stanovništvo u Ukrajini i one koji govore ruskim jezikom, već na sve stanovnike Ukrajine, na sve Ukrajince. Na sastanku u Ženevi su Rusija, EU, SAD i Ukrajina tokom uskršnjih praznika usvojile izjavu koja se odnosi na konkretne korake u pogledu smanjenja napetosti u Ukrajini. Nešto ranije je, u smislu rešenja, bilo pomena moguće federalizacije države. Kako Vi komentarišete ovu mogućnost ? Nikakvi su argumenti protiv federalizacije. Tim pre što Rusija i ne insistira na terminu federalizam, a i ono što se traži u Ukrajini je znatno ispod već postojećih evropskih standarda u nekim zemljama EU. A šta tek reći na nivo decentralizacije u vodećoj zemlji sveta, u SAD? Oni su unija država, pa nešto ne vidim da to preti raspadom, već je upravo u tome možda i snaga te države. Hoću da kažem, da će događaji sami od sebe, pod uslovom da ne bude prosipanja krvi raditi u korist ovog projekta prostora slobodne trgovine od Lisabona do Vladivostoka, gde bi opet Ukrajina kao spona između EU i Evroazije. Zvanični stav Srbije je tokom svih dešavanja prilično uzdržan, gotovo neutralan. Kako Vi posmatrate događaje u Ukrajini? Pravo da vam kažem, ja ne mogu nikako neutralno i nezaineteresovano da se postavim u odnosu na ono što se dešava u Ukrajini. Sa strahom pratim zbivanja. Mi smo došli na Balkan upravo sa tih predela oko Dona, Dnjepra, oko Volge… To je naša prapostojbina. Istorijski smo se kasnijih vekova i vraćali sa Balkana bežeći ispred Turaka. U velikim kolonama vraćali tamo odakle smo i došli… Mi smo svojim poreklom, svojom kulturom, religijom duboko povezani sa ruskim i ukrajinskim narodom. Nikako ne mogu biti neutralan i moram da strepim i da razmišljam šta je učiniti da se ne pokrene veliko zlo i sukob između ta dva nama najbliža slovenska naroda. Mislim da stav političke hibernacije nije neutralnost. Kada već pominjemo neutralnost, zvanična politika Srbije je vojna neutralnost. Da li mislite da je ovaj koncept održiv u okolnostima kada se možda upravo pred našim očima menja postojeći odnos snaga na međunarodnoj sceni? Zvanična politika je vojna neutralnost, a istovremeno i evropske integracije koje nemaju alternativu. Pristalica sam evroatlantskih integracija Srbije i u manjini sam. Ne možete u ime evropskih integracija zagovarati politiku da su vam Nemačka, Francuska, Italija, da ne nabrajam dalje, saveznice i prijatelji u EU, a istovremeno zagovarajući politiku odbojnosti prema NATO alijansi tvrditi da su iste države naši neprijatelji. I belo i crno istovremeno. To je kao politika „drvenog gvožđa“. Sa druge strane, svuda oko nas je Evropa, svuda oko nas je NATO i sada se postavlja pitanje da li je, u ovome svetu gde veoma često sila kreira pravo, pametno voditi politiku neutralnosti prema NATO savezu, kada će možda sutra odlučujuća reč NATO-a biti pri rešavanju sudbine BiH. Kada sutra na dnevnom redu mogu da se nađu i neka prekrajanja mape Balkana. Sve su glasniji zahtevi za stvaranje etničke velike Albanije itd. Mislim da nije pametno voditi politiku da budete „na meniju“, a ne za stolom. Jer će NATO i tu voditi odlučujuću ulogu. A kako bi onda Rusija posmatrala Srbiju, svog tradicionalnog saveznika na Balkanu? Da li bi se pridruživanje Srbije NATO-u moglo u Moskvi tumačiti kao izdaja? U NATO-u važi princip konsenzusa. Mislim da je u našem državnom interesu da budemo za stolom, da ne može ništa u ovom regionu da bude odlučeno protivno našim državnim interesima, jer mi ćemo biti u poziciji da stavimo veto i da kažemo- ne može, ukoliko to ne odgovara državnim interesima Srbije. Mislim da članstvo Srbije u NATO bilo i u stateškom interesu Rusije, zato što i Rusiji odgovara da u NATO alijansi ima državu koja ima pravo veta, koja neće pristati, koja će reći ne svakom projektu koji bi bio uperen protiv državnih interesa ne samo Srbije, već i državnih interesa Rusije. U vreme kada se o tome ćutalo, mnogi su o situaciji na KiM saznavali zapravo iz Vaše knjige „Ruski konzul“. Ipak, u poslednje vreme, Vi kao da dajete pragmatičnije izjave u vezi sa pozicijom koju bi država Srbija trebalo da zauzme u vezi sa budućnošću Kosova. Da li sam u pravu i ako da, šta Vas navodi na takve stavove? Srbija nije Rusija. Srbija nije Amerika. Srbija nema moć da uspostavlja pravne norme. No, čak i kada bi Srbija bila Rusija, odnosno da je Rusija na mestu Srbije, teško da bi se upustila u vojnu akciju na Kosovu, gde je više od 90% stanovništva protiv života u okviru srpske države. Ne verujem da bi Krim bio vraćen u sastav Ruske Federacije da nije bilo odlučujuće činjenice da je većina stanovnika Krima bila za vraćanje u sastav RF. Nažalost, mi sada imamo samo jedan racionalan izbor da maksimalno čuvamo ostatak srpskog naroda na Kosovu, naše religijsko i istorijsko nasleđe. U tome je u suština Briselskog sporazuma. Izvor: Glas Rusije