Pravda

Da li smatrate da ste kao najbolji strelac u istoriji jugoslovenskog fudbala i vlasnik Bronzane kopačke Evrope zaslužili više od osam nastupa za državni tim? - U moje vreme u reprezentaciji nije bilo pas igre, već se preferirala igra sa krila, gde su do izražaja dolazili visoki centarfori, tako da su u prednosti bili Musemić, Bukal i Nadoveza.  U takvoj koncepciji igre, moja visina, bila je moj hendipek .U klubu za koji sam igrao bilo je sasvim drugo poimanje igre – ističe Slobodan Santrač. Bili ste deo možda najbolje generacije u istoriji „romantičara“. Šta je nedostajalo da OFK Beograd osvoji titulu šampiona države? - Živeli smo u senci velikih. Da bi ste postali šampion u to vreme bilo je potrebno da se slože mnoge kockice. Novca na Karaburmi nikad nije bilo, mada se uvek dobro radilo. Nama nije bio cilj titula po svaku cenu, uživali smo u romantici, po kojoj smo i danas poznati. Iako nismo bili najjači, sigurno smo bili najbogatiji idejama i srcem. Kome ste posebno voleli da date gol? - Cilj mi je bio da postignem što više golova, a to da li ću dati gol Partizanu, Zvezdi, Dinamu, Hajduku Želji, Sarajevu, bilo mi je najmanje važno. Dakle, moja opcesija bili su golovi, a timovi su bili u drugom planu Koje utakmice se najradije sećate? - Kada je OFK Beograd 1966. godine pobedio zagrebacki Dinamo 6:2 u finalu nacionalnog Kupa, a ja postigao dva gola. Pružio sam dobru partiju protiv Zvezde kad su crveno – beli vodili 2:1, i mi izjednačili, tada sam sa Partizanom osvojio titulu. Sećam se meča Sloboda (Tuzla) – Galenika kada sam se sa klubom iz Zemuna domogao elite. Koji vam je najdraži pogodak koji ste postigli ? - Teško se odlučiti, ali recimo, rado se sećam prvog gola protiv Trešnjevke, 100 –og protiv Sarajeva, 170 – og, kada sam oborio rekord Bore Kostića i protiv Dinama postigao šest golova, a upisali su mi samo četiri. Bio mi je drag i 200 – ti protiv Željezničara. Najneobičniji gol koji ste postigli? - Protiv Partizana. Utrčao sam sa krila i šutirao desnim efeom , Ćurković je poleteo u jednu, a lopta završila u mreži u suprotnom uglu. I sam sam se iznenadio, a kamoli Ćurković. U Zagrebu sam matirao Dautbegovića sa centra igrališta. Pošto je degažirao sa 16 metara, lopta je došla do mene, a ja sam odapeo „praćku“ i lopta je završila u njegovoj mreži. Naj promašaj? - U Zagrebu smo pobedili 2:1, a ja sam sa 20. centimetara udaljenosti od gola promašio praznu mrežu. Umesto da je lagano sprovedem u mrežu, lopta me zakačila u koleno i završila na prečki. Za Riplija. Kome niste uspeli da date gol? - Miodragu Kneževiću iz Niša. Jednom sam bio povređen, a u nekoliko utakmica nije mi se ukazala prilika. Kako objašnjavate nedostatak klasičnih centarfora u srpskom fudbalu? - Nemaju iskustvo, mladi i nedorečeni odlaze u inostranstvo i tamo se često izgube. Šta treba da poseduje centarfor da bi postao rasan golgeter? - Mora da ima talenat, osećaj prostora, usaglašenost sa saigračima, da predvidi odakle će mu doći lopta, da predvidi i grešku protivnika. Da zna da priđe lopti , jer je ona kao devojka. Ko prvi njoj, tome pripada. Ostalo se postiže treningom. Da li postoji nešto za čim žalite da niste ostvarili u karijeri? - U principu sam zadovoljan, tri puta sam bio prvi strelac lige, još taj rekord nije oboren, osvojio Bronzanu kopačku Evrope, odigrao mnoštvo dobrih utakmica, ali mi je žao što 1968. godine, kad sam bio najbolji strelac i u najboljoj formi, nisam bio na spisku reprezentativaca za EP, ili 1974, što zbog vojske nisam učestvovao na SP. Ono što nisam ostvario kao fudbaler, ostvario sam kao trener – zaključio je Slobodan Santrač.