Pravda

“Perimetar” je namenjen za automatsko upravljanje masovnim nuklearnim udarom i predstavlja alternativni sistem komandovanja nuklearnim snagama zemlje. Osnovni sistem upravljanja strategijskim raketama se zove “Kazbek” – poznat zahvaljujući kompleksu “Čeget” ili “atomskom koferčetu”. Rad na sistemu garantovane odmazde u slučaju napada započet je u jeku „hladnog rata“, kada je postalo jasno da će neprekidno usavršavanje sredstava radioelektronske borbe u najskorije vreme omogućiti blokadu kanala upravljanja strategijskim nuklearnim snagama. Javila se potreba za rezervnim sistemom veza koji bi garantovao komandovanje lansirnim uređajima. Pojavila se ideja da se kao povezujući elemenat iskoristi komandna raketa, opremljena moćnim radio emisionim uređajem. Prolećući iznad teritorije Sovjetskog Saveza, takva raketa bi izdavala komande za lansiranje raketa ne samo komandnim centrima jedinica RVSN, već i neposredno lansirnim uređajima. 30. avgusta 1974. godine tajnom uredbom vlade SSSR № 695-227 izrada sistema poverena je Konstruktorskom Birou “Južnoe” u Dnjepropetrovsku, koji se bavio stvaranjem interkontinentalnih balističkih raketa. Za osnovu je uzet uređaj UR-100UTTH (po klasifikaciji NATO-a „Spanker“). Specijalni deo glave sa emiterom projektovan je u lenjingradskom politehničkom institutu, a proizvodnja je organizovana na orenburgskom NPO „Strela“.Za usmeravanje rakete na cilj po azimutu koristi se potpuno nezavisan sistem sa automatskim žiro kompasom i kvantnim optičkim žirometrom. Sistem može da izračunava pravac leta u procesu postavljanja rakete na vojno dežurstvo i da ga sačuva čak i u slučaju nuklearnog dejstva na lansirni uređaj. Letna ispitivanja su započeta 1979. godine i 26. decembra uspešno je izvedeno prvo lansiranje sa emiterom. Ispitivanja su potvrdila uspešan rad svih komponenti sistema „Perimetar“, kao i sposobnost glave komandne rakete da se drži zadane trajektorije – njen plafon leta je bio na visini od 4000 metara, na rastojanju od 4500 kilometara. Novembra 1984. godine, iz okoline Polocka, lansirana je komandna raketa koja je prenela komandu lansirnom uređaju MBR RS-20 (SS-18 Satan) kod Bajkonura, smeštenom u podzemnoj šahti. „Satana“ je startovala i po završetku rada svih stepena rakete registrovan je pogodak glave rakete u zadati kvadrat na kamčatskom poligonu „Kura“.Januara 1985. godine „Perimetar“ je postavljen na dežurstvo. Do sada je sistem više puta modernizovan, sada se kao komandne rakete koriste savremene MBR. Osnovu sistema čine balističke rakete. One ne lete na neprijatelja već iznad Rusije, a umesto termonuklearnih bojevih glava u njihovim glavama su emiteri, koji komandu za lansiranje izdaju svim postojećim bojevim raketama: u šahtama, u avionima, podmornicama i pokretnim kopnenim kompleksima. Sve te bojeve rakete su opremljene prijemnicima komandi i startuju. Sistem je potpuno automatizovan, ljudski faktor u njegovom funkcionisanju je isključen ili je sveden na minimum. Odluku o lansiranju komandnih raketa donosi autonomni kontrolno-komandni sistem – složeni programski kompleks na bazi veštačkog intelekta. Ovaj sistem dobija i analizira mnoštvo različitih informacija: o seizmičkoj i radijacionoj aktivnosti, o atmosferskom pritisku, intenzitetu radiosaobraćajana vojnim frekvencijama, kontroliše telemetriju sa osmatračkih položaja RVSN i podatke sistema za upozorenje o raketnom napadu. Otkrivši, na primer, mnoštvo tačkastih izvora jakog jonizujućeg i elektromagnetnog zračenja i uporedivši ih sa podacima o seizmičkim poremećajima na tim koordinatama, sistem zaključuje da je došlo do masovnog nuklearnog udara. U takvom slučaju „Perimetar“ može započeti sa odmazdom, čak i bez “Kazbeka”. Druga varijanta – dobivši od SPRN informaciju o lansiranju raketa sa teritorije drugih zemalja, rukovodstvo zemlje prevodi „Perimetar“ u borbeni režim. Ako po isteku određenog vremena ne dođe komanda za isključenje, sistem inicira lansiranje raketa. Takva odluka omogućuje da se ljudski faktor isključi i garantuje nanošenje udara odmazde čak i u slučaju potpunog uništenja komande i lansirnih proračuna. Četiri “ali” Vladimir Jarinič, jedan od projektanata „Perimetra“, priznao je da ne zna siguran način da se sistem izbaci iz stroja. Kontrolno-komandni sistem, njegovi detektori i rakete projektovani su za rad u uslovima nuklearnog napada. U vreme mira „Perimetar“ je u stanju mirovanja, može se reći da „spava“, pritom ne prestajući da analizira ulazne informacije. Prilikom prevođenja u borbeni režim ili prilikom dobijanja signala uzbune od strane SPRN, RVSN i od drugih sistema startuje monitoring mreže detektora za otkrivanje znakova nuklearnih eksplozija. Pre nego što startuje algoritam udara odmazde, „Perimetar“ proverava postojanje četiri uslova. Prvo, da li je došlo do nuklearnog napada. Zatim se proverava da li postoji veza sa Generalštabom – ako veza postoji sistem se isključuje. Ako Generalštab ne odgovara, „Perimetar“ se obraća „Kazbek-u“. Ako i tamo ćute, veštački intelekt pravo odlučivanja predaje bilo kom čoveku koji se nalazi u komandnom bunkeru. I tek posle toga počinje da dejstvuje. U NATO-u su stvaranje sistema za nuklearni udar nazvali amoralnim. Međutim, sličan kompleks postoji i u SAD. Izvor: Srbin.info