Pravda

To je ono što otkrivaju njihovi poslednji izveštaji podneti Agenciji za borbu protiv korupcije. Da li će prosek ove, na prvi pogled imovinski skromne vlade, popraviti eksperti, koji poslednjih godina nisu bili ni na kakvim javnim funkcijama pa ih i nema u ovoj evidenciji? Novi ministri Kori Udovički, Dušan Vujović, Snežana Bogosavljević-Bošković i Srđan Verbić nisu želeli ili nisu stigli „Politici” da otkriju bar deo svog imovnog stanja, ali će ga uredno prijaviti Agenciji u zakonskom roku od 30 dana od stupanja na funkciju. Iako se čini da je ova praksa već ustaljena treba podsetiti da javnost u Srbiji tek četiri poslednje godine ima mogućnost da vidi šta poseduju državni čelnici. I to iz čak tri vlade: Mirka Cvetkovića, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića. Istina, ove podatke nikada ne treba uzeti zdravo za gotovo jer uvek treba imati u vidu da se prijavljuje i imovina takozvanih povezanih lica (supružnika, dece, roditelja), ali ona nije dostupna javnosti.

Tako se na primer iz Vučićeve imovinske karte može videti da je on do kraja prošle godine imao stan od 117 kvadrata, ali ga u poslednjem izveštaju podnetom 30. januara nema, pa se pretpostavlja da ga je ostavio bivšoj supruzi i deci.

Time bi on (pod uslovom da vrednost njegovog vinskog podruma u očevoj kući nije mnogo velika) mogao da stekne status najsiromašnijeg premijera od 5. oktobra. Čak i Vojislav Koštunica, koji važi za jednog od najskromnijih političara u Srbiji i koji poseduje istu imovinu kao pre 15 godina, ima više – stan u centru Beograda, vikendica u Belanovici i „jugo”. Vučićev prethodnik Ivica Dačić je sa suprugom suvlasnik stana od 119 kvadrata, nema automobil, ali ima ušteđevinu. Treba napomenuti da se u imovinskim kartama političara može videti da li imaju novac u banci, ali ne i koliko. Podatak o iznosu dostupan je samo Agenciji za borbu protiv korupcije. Ušteđevinu je prijavio i Mirko Cvetković, ministar finansija, a potom premijer od 2008. do 2012. godine. U prvom izveštaju dostupnom javnosti od 2010. godine prijavio je akcije „Ce tabaka” u vrednosti od 730 evra, ali ih se brzo oslobodio. Na njegovo ime upisana su dva stana ukupne površine oko 119 kvadrata i automobil „volvo”. Porodična kuća od 150 kvadrata u Zemunu, u kojoj inače živi, vlasništvo je njegove supruge. Zoran Živković, koji je nasledio vladu ubijenog Zorana Đinđića, deset godina je plivao samo u poslovnim vodama da bi se nedavno opet vratio politici. Za to vreme bavio se vinogradarstvom i uvozom vina. Kao premijer 2003. godine pričao je da je političku karijeru devedesetih počeo sa „sitroenom be-iks”, a da je u tom trenutku imao dva automobila „folksvagen bubu” njegovog oca, staru 33 godine, „sitroen DS”, koji je 1974. godište, i deo kuće u Nišu. Zoran Đinđić, prvi srpski premijer posle 5. oktobra, izneo je na jednoj konferenciji za novinare tek što je izabran na čelo vlade da ima stan od 140 kvadrata u centru Beograda, supruga mu je takođe imala stan od 70 kvadrata. Imao je tada ušteđevinu u banci od 132.000 maraka, a u Poštanskoj štedionici u Frankfurtu 2.000 maraka.

Za uvid u imovinsko stanje članova Koštuničine vlade, Đinđićeve i onih od pre 5. oktobra moramo se osloniti na njihove izjave, to jest ono što su sami želeli da kažu. Čak iako je od 2005. godine postojala obaveza da podnose izveštaje o imovini tadašnjem Republičkom odboru za rešavanje o sukobu interesa, njihovi imovinski kartoni su držani daleko od očiju javnosti. Zakon je tako propisivao.

Isti oni koji su donosili ove zakone i na koje se ti zakoni odnose krivci su i što je borba za to da danas svako može klikom na tastaturi da proveri šta poseduje onaj za koga je glasao, trajala toliko dugo. U oktobru 1994. godine Zoran Đinđić je kao prvi značajniji političar u Srbiji javno rekao šta ima od pokretne i nekretne imovine, predstavljajući istovremeno Predlog zakona o prijavljivanju imovine funkcionera. Nebojša Čović tada je podsetio da je on sam još 1991. godine predložio da se uvede praksa popisa imovine ljudi koji se bave politikom. Ipak, prvi zakon je donela prva Koštuničina vlada mnogo godina kasnije, 2004, a u međuvremenu su se ređale afere u vezi sa imovinom političara koji su po pravilu s funkcija odlazili bogatiji ili su nalazili dobra radna mesta. Koliko je unosno mesto u vladi možda najbolje opisuje jedna izjava Zorana Đinđića da je to dobra investicija poput Mančester junajteda, u kojem nepoznati igrači plaćaju jer će posle biti poznati, a ministri iz ekonomskog dela vlada moći će kasnije da rade u svetskim kompanijama. Ili, kako kaže ekonomista Miroslav Prokopijević, politika je očigledno najisplativiji biznis u ovoj zemlji jer ne bi bila tolika gužva oko izbora i kasnije pravljenja koalicija. – Za one koji su bili insajderi, a ja sam nekada bio u DS-u, jasno je da boravak u politici, a ne samo na vlasti, služi između ostalog i za lično bogaćenje. Pogledajte, recimo, nekadašnjih 18 lidera DOS-a, šta su bili devedesetih godina, a kakvo im je imovinsko stanje bilo kasnije i danas – ukazuje Prokopijević.

Približavanje zapadnim standardima u ovoj oblasti trajaće dugo jer je taj proces i u zapadnoj i severnoj Evropi i severnoj Americi trajao decenijama da bi se došlo do situacije gde, naravno, ima nezakonitog bogaćenja uz vlast i na vlasti, ali gde su razmere toga znatno manje.

– Ako ministar ima platu od 1.000 evra morate pretpostaviti da bi na privatnom tržištu, ako je iole sposoban, mogao da zarađuje više (neki naravno ne bi mogli da imaju ni toliko) i onda to neko mora da kompenzuje – dodaje Prokopijević, navodeći da je javna tajna da stranke dodaju ministrima „malo, da imaju za džeparac”. Na primedbu da se u javnosti govori upravo suprotno, on kaže da je to predstava za publiku i tvrdi da bar od 2000. postoje neki fondovi u strankama i svaka dotira svog ministra. A on potom, figurativno, od one svoje plate od 1.000 evra daje 10 ili 20 odsto stranci. Prokopijević očigledno ne veruje da imovinske karte funkcionera uvek odražavaju pravo stanje stvari. – Ima ljudi koji žive životnim stilom koji košta 15–20.000 evra na mesečnom nivou, a prijavljuju da nemaju ništa ili da imaju nešto minimalno, skoro da vas rasplaču svojom materijalnom situacijom. Znači, očito je da tu postoje neki tokovi koji nisu registrovani i koji se ne prijavljuju– objašnjava on. Ekonomista Danijel Cvjetićanin nije toliko direktan. On kaže da ne može predstavnike izvršne vlasti unapred da sumnjiči za korupciju, ali, dodaje, stvoren je ambijent idealan za korupciju. Kada je toliko vrsta subvencija, a s druge strane toliko prepreka, onda, ističe Cvjetićanin, važi teorema 32, koja kaže gde sve može ništa ne može, gde ništa ne može – sve može. Upitan da li se na osnovu imovinskih karata političara mogu izvoditi određeni zaključci o mogućoj korupciji, Cvjetićanin kaže da je to pitanje za istražne organe, ali on smatra da je teško utvrditi kriminalne radnje – ne zato što su one skrivene, nego zato što su mnogobrojnim propisima one dozvoljene. Kao što, na primer, neko može da izvuče pogodnost za sebe dajući subvencije, besplatno zemljište i razne druge pogodnosti za privlačenje investicija. Izvor: Politika Izvor: Politika