Pravda

Srpska vojska je u Veliki rat ušla sa najmodernijim naoružanjem. Topovi, haubice i puške koje smo posedovali bili su za ono vreme veoma dobro oružje. Problem je bio što tog naoružanja nije bilo dovoljno. Srpske puške tipa mauzer Milovanović, mauzer Đurić-Milovanović (modeli M80/07, M98, M99) svrstavale su se među najbolje puške tog vremena. NJih, međutim, nije bilo dovoljno. To oružje je istrošeno u balkanskim ratovima, a potom nije nadomešteno - kaže za dokumentarni film „Srbija u Velikom ratu" Ivan Mijatović, direktor Vojnog muzeja. Prvi poziv srpske vojske bio je naoružan mauzer puškama, model M98 i model M80/07, drugi poziv je delimično imao te puške mauzerke, a delimično puške „berdanke" jednometke koje su bile zastarele, dok je treći poziv bio skoro nenaoružan. Ono što se imalo to se i koristilo. Kraljevina Srbije nije imala ni dovoljno oružja, a ni dovoljno municije. Zato je najveći krik koji su Pašić i ministar vojni izgovarali u svakom razgovoru sa stranim poslanicima u Nišu bio: „Dajte, doturite nam municiju!" - ističe akademik Dragoljub Živojinović. Nedostatak municije nije bio samo srpski problem. Sa tim su se suočile i armije saveznika. Kada su ušli u rat 1914. godine smatrali su da će sukob kratko trajati. Britanski vojnici su otišli na front sa geslom: „Vidimo se do Božića!". Sve rezerve artiljerijske municije bile su ograničene otprilike na šest meseci. Osim problema sa količinom naoružanja Srbija se tih dana suočavala i sa činjenicom da ju je napala zemlja koja je desetostruko veća, moćnija i jača od nje. Austrougarska je imala pedeset i jedan milion stanovnika dok je Kraljevina Srbija brojala jedva četiri i po miliona. Habzburška monarhija je mogla da mobiliše preko tri miliona vojnika, dok je Srbija uz najveće naprezanje mogla da sakupi 450 000 ljudi - kaže istoričar Milić Milićević. Vrhova komanda austrougarske vojske procenjivala je da je Srbija suviše iscrpljena balkanskim ratovima i da će napad na malu kraljevinu biti završen za osam dana. Govorilo se da će to biti lakša vojna šetnja do Niša. U prvom trenutku autrougarski plan napada na Srbiju nije predviđao angažovanje velikih snaga. Na Srbiju je 12. avgusta 1914. godine krenulo sto hiljada dorbo naoružanih austrougarskih vojnika. Srbi su odneli veličanstvenu pobedu na Ceru. Poučeni negativnim iskustvom broj vojnika u sledećem napadu je udvostručen. U drugoj ofanzivi na jesen 1914. godine Srbiju je napalo 250 000 austrougarskih vojnika. Konačno, 1915. godine u ofanzivi austrougarskih, nemačkih i bugarskih trupa angažovane su četiri armije (austrougarska, nemačka i dve bugarske) u ukupnoj snazi od 600 000 ljudi - kaže za RTS Milić Milićević. Srbija je sa druge strane u leto 1914. godine mobilisala 350 000 vojnika, od čega je oko 250 000 bilo u operativnoj vojsci, a ostatak je pripadao trupama trećeg poziva i jedinicama koje su zbog nestabilnosti situacije bile skoncentrisane u novopripojenim krajevima - kaže profesor Filozofskog fakulteta Aleksandar Životić. U velikoj ofanzivi koja će uslediti 1915. godine biće mobilisano 450 000 vojnika. Međutim, 250 000 mobilisanih srpskih vojnika nije značilo i 250 000 pušaka koje su uperene na dobro naoružanog neprijatelj. Kako je onda svakako slabija srpska vojska uspela da pobedi moćniju vojsku Habzburške carevine? Ne treba zaboraviti da je Srbija izašla iz dva balkanska rata kao pobednik, što je sa jedne strane, u ratničkom pogledu značilo sticanje iskustava, a sa druge bila velika psihološka prednost. Naspram iskusnih srpskih boraca našla se Austrougarska koja nije ratovala od 1866. godine. Žuto-crna monarhija imala je i hipoteku gubitnika, sto godina unazad nije dobila nijedan rat. Kao gubitnik izašla je iz rata sa Italijom, a i u sukobu sa Pruskom doživela je poraz. Srpski vojnik imao je iskustvo i bio je mnogo bolji vojnik u direktnim sukobima kakvi su se vodili na Ceru i Kolubari - ocenjuje Alseksandar Životić. Korišćenje bajoneta, kundaka, bombe, sukob u kojem se okršaj svodi na odmeravanje ljudske snage - to su situacije u kojima je prosečan srpski vojnik koji je prošao dva balkanska rata imao značajnu prednost. Nasuprotom iskusnom srpskom vojniku nalazio se vojnik nacionalno heterogene vojske čiji je borbeni moral bio diskutabilan. Za razliku od prosečnog srpskog vojnika koji je znao zašto i zbog čega ratuje, austrougarski vojnik nije znao zbog čega i za čije interese mora da gine po planinama Srbije. To su upravo neki elementi koji mogu da zvuče zaista trivijalno, a koji su presudno uticali na sam borbeni kvalitet srpske vojske. Izvor: RTS